By Dvanaest godina, svakog petka posle posla, moj muž Zoran je uzimao štap, kutiju sa mamcima i odlazio „na pecanje”. Vraćao se oko devet uveče, uvek bez ribe. „Nije grizlo”, govorio je i smejao se. Nikada nije doneo ni jednu ribu. Dvanaest godina. Kupikalendar
Šalila sam se sa drugaricama da sigurno ima ljubavnicu kod reke. One su se smejale, ja sam se smejala. Ali negde duboko, ta šala je postajala sve manje smešna.
Petak kada sam krenula za njim
Jednog petka uzela sam komšinicin auto i krenula za njim. Ruke su mi se tresle na volanu. Nije skrenuo prema reci. Vozio je kroz grad, pa preko mosta, pa ka naselju u kojem nisam bila petnaest godina. Parkirao se ispred male kuće sa zelenom ogradom.
Znala sam tu kuću. To je kuća mog oca.
Sa ocem nisam razgovarala petnaest godina. Kada je mama bila bolesna, on je bio u kafani. Kada je umrla, na sahrani je bio pijan. Rekla sam mu tada stvari koje se ne govore, i on meni. Od tada, za mene nije postojao. Zoran je to znao. Bar sam mislila da zna.
Kroz prozor
Stajala sam iza ograde i gledala kroz prozor. Zoran je izvadio iz kutije za mamce kesu lekova i stavio je na sto. Pa je iz gepeka doneo dve kese namirnica. Moj otac, sed, mršav, oslonjen na štap, sipao je kafu u dve šolje. Seli su za sto i igrali šah. Zoran je nešto pričao, a moj otac se smejao. Nisam ga čula da se smeje od kada sam bila devojčica.
Na zidu iza njih visila je moja slika sa venčanja. I slike naše dece. Desetine slika. Sa rođendana, sa mature, sa mora. Slike koje sam ja slala samo Zoranovoj mami.
Razgovor u kolima
Te večeri čekala sam ga u kuhinji. Kada je ušao sa štapom u ruci, samo sam rekla: „Kako je tata?”
Zoran je spustio štap i seo. Rekao je da je posle sahrane mog oca našao na klupi ispred groblja, kako plače. Da mu je otac rekao da je prestao da pije tog dana. Da je od tada trezan. Da je mesecima molio Zorana da mi kaže da mu je žao, ali Zoran je znao da nisam spremna. „Pa sam odlučio da bar on ne bude sam. Mislio sam da ćeš ga jednog dana sama potražiti. Nisam znao da će trajati dvanaest godina.”
Pitala sam ga zašto mi nije rekao. Rekao je: „Jer bi mi zabranila. A ja nisam mogao da gledam čoveka koji je izgubio sve, a ima unuke koje nikada nije zagrlio.”
Sledeći petak
Sledećeg petka sam ja uzela štap. Zoran je vozio. Kada je moj otac otvorio vrata i video me, ispustio je štap. Stajali smo na pragu i ćutali. Onda je rekao samo: „Došla si.” I ja sam mu, posle petnaest godina, rekla: „Došla sam, tata.”
Ne mogu da kažem da smo sve rešili tog dana. Neke rane se ne zatvaraju za jedno popodne. Ali sada petkom idemo zajedno. Deca su upoznala dedu. On ih uči šah, kao što je nekada učio mene. Pitajadvokata
A Zoran? Kupio je pravi štap za pecanje. Kaže da mu je posle dvanaest godina fikcije red da konačno nešto upeca.
