By Bio je jedan od onih prijatnih popodneva kada je sve što vam treba – malo tišine, šum lišća i klupa u parku. Jedna žena, elegantno obučena i očigledno iz grada, umorna od posla i gradske gužve, odlučila je predahnuti baš tu, na klupi pod starim hrastom. Iz torbe je izvadila knjigu, prekrstila noge i udubila se u čitanje.
Nije ni primetila da klupa zapravo nije sasvim “prazna”.
Nakon nekoliko trenutaka, prišao joj je stariji čovek, neuredne kose i u iznošenoj odeći, s blagim osmehom na licu. Bio je to lokalni beskućnik, poznat stanovnicima tog kraja – neko ko se, uprkos teškom životu, trudio sačuvati vedar duh.
Tiho joj je rekao, gotovo šapatom:
– Oprostite… da li znate da sjedite na mom “krevetu”?
Žena se trgnula, iznenađena. Brzo je zatvorila knjigu i ljutito ga pogledala.
– Ma kako si samo dozvoljavate? – odgovorila je, uvređeno.
Beskućnik je tada podigao ruke, u znak mira, i kroz osmeh rekao:
– Ne ljutite se, gospođo. Samo sam htio da vas podsjetim – tu spavam svake noći. Ovo mi je dnevna soba, a vi ste upravo sjeli na moj krevet. Ako želite društvo – dobrodošli ste, samo da znamo ko je domaćin, a ko gost!
Žena je prvo ostala zatečena, ali onda joj se lice razvedrilo. Nasmijala se, tiho, više sebi nego njemu. Spustila knjigu pored sebe i rekla:
– Pa dobro, domaćine… nadam se da ne naplaćujete stanarinu.
Beskućnik se nasmijao:
– Ne, ali ako imate kafu ili nešto slatko, može se razgovarati!
Zaključak:
Ponekad, život nas iznenadi malim, toplim susretima tamo gde ih najmanje očekujemo. Ova simpatična anegdota iz parka podseća nas da nije sve onako kako izgleda – i da se iza skromnosti može kriti veliko srce i doza duhovitosti koja razveseli dan.
