By Smeh, zveckanje escajga i poneki komentar prolazili su kroz dnevnu sobu. Na stolu su ostali tanjiri od ručka, a u uglu sobe još se nalazila uspomena na dečju igru — razbijeni delovi vaze koje niko nije stigao da pokupi.
U središtu razgovora bila je Dorothy, svekrva, koja je kao i obično imala komentar:
— Irene, ovaj boršč ti nije najbolji. Kažu da se domaćica poznaje po supi, zar ne?
Irene je osetila poznato stezanje u grlu. Godinama je slušala sitne kritike, komentare o kuvanju i navikla se na osećaj napetosti. Ali ovog puta, nešto se promenilo. Spustila je krpu sa stola, uspravila se i rekla mirno, ali odlučno:
— Mislim da je vreme da postavimo granice.
Tišina je ispunila prostoriju. Dorothy je zastala, Olga je sklonila pogled, a Victor je prvi put prekinuo tišinu:
— Irene je u pravu — rekao je tiho, ali jasno.
Irene je nastavila:
— Ovo je naš dom. I u njemu svi moraju da se osećaju poštovano. Ako to ne može da se ispoštuje, vreme je za promene.
Te reči su donele preokret. Naredni dani prošli su mirnije. Victor je bio prisutniji, a porodični odnosi počeli su da se menjaju.
Nekoliko nedelja kasnije, Dorothy je došla u posetu, ovog puta sa iskrenim tonom i željom da poprave odnos. Victor je bio uz Irene, pokazujući da su sada kao tim — snažniji, otvoreniji i s jasnim granicama.
Za Irene, to je bio početak nove etape: uz poštovanje, podršku i mir u sopstvenom domu.
