By Moji roditelji su oduvek isticali važnost skromnog života. Odrastao sam u običnoj kući, bez luksuza i bez mnogo stvari koje su moji vršnjaci imali. Retko su mi kupovali ono što sam tražio, a često su govorili da nešto „nije potrebno“ ili da je „preskupo“.
Kao dete, želeo sam da se bavim baletom, ali su mi rekli da to ne dolazi u obzir zbog troškova. Rođendani su bili jednostavni — torta i jedan mali poklon. Dok su moji prijatelji imali velike proslave, ja sam učio da budem zahvalan na onome što imam.
Život bez džeparca i pitanja bez odgovora
Kada sam postao tinejdžer, roditelji su mi kupovali najosnovniji telefon, dok su gotovo svi oko mene imali mnogo skuplje modele. Nikada nisam dobijao džeparac. Njihov odgovor je uvek bio isti:
„Ako želiš novac, moraš sam da ga zaradiš.“
Zato sam počeo da radim honorarno. Ipak, jedna stvar mi nikada nije bila jasna — kako su mogli da plate moje školovanje u veoma skupoj školi, a da istovremeno insistiraju na tako skromnom životu?
Fakultet i povratak kući
Sada sam student, sa velikim dugovima i stalnom brigom oko finansija. Pošto sam se teško snalazio, zamolio sam roditelje da me prime kod sebe na neko vreme. Pristali su.
Jedne večeri, dok su bili odsutni, čistio sam kuću. Primetio sam da je jedna fioka ostala otvorena. Hteo sam da je zatvorim, ali sam u trenutku radoznalosti pogledao unutra.
Ono što sam pronašao promenilo je sve.
Istina koju nisam očekivao
U fioci su se nalazili dokumenti koji su jasno pokazivali da moji roditelji nikada nisu bili u finansijskim problemima. Naprotiv — posedovali su više nekretnina, značajnu ušteđevinu, ozbiljan investicioni portfelj i raznu drugu imovinu.
Godinama su skrivali svoje bogatstvo od mene.
Kada su se vratili, otvoreno sam ih pitao zašto. Njihov odgovor je bio kratak i miran:
„To je naš novac, ne tvoj. Želeli smo da odrasteš sa uverenjem da moraš sam da se izboriš za svoj život.“
Dodali su da su verovali da bi me drugačiji odgoj učinio razmaženim i nespremnim za realnost. Kada sam ih pitao zašto smo živeli tako skromno, samo su rekli:
„Kako misliš da bogati ljudi ostaju bogati?“
Odluka koja je bolela
Te iste noći sam spakovao stvari i otišao. Najviše me je pogodilo to što su gledali kako se borim sa dugovima i stresom, znajući da imaju sredstva koja bi mi bar delimično olakšala život.
Sada se pitam:
Da li je njihova odluka bila ispravna?
Da li je ovo bila lekcija ili uskraćivanje podrške?
I najvažnije — da li treba da im oprostim?
Potrebna mi je druga perspektiva.
