By Kiša je tiho klizila niz visoke prozore balske dvorane, brišući odsjaj gradskih svetala. Unutra je sve mirisalo na luksuz — parfem, vino, topli vosak sveće i nežan šum kristalnih čaša. Za jednim stolom sedela je Vivijan Harper, tridesetogodišnja samohrana majka, prisutna na trećem venčanju u mesec dana — i ni jedno nije želelo da ide.
Diskretni šapati pratili su je poput senke.
„Opet sama“, izustio je neko tiho.
Vivijan je spustila pogled i pokušala da održi pristojan osmeh. Muzika, smeh i svetla djelovali su kao da pripadaju svetu iz koga se odavno udaljila.
Tada je čula glas — dubok, miran i samouvjeren.
„Plešite sa mnom.“
Podigla je pogled. Ispred nje je stajao muškarac u elegantnom tamnom odelu. Pogled mu je bio prodoran, ali topao.
„Ne poznajem vas“, šapnula je.
„Znam“, rekao je tiho. „Ali večeras — bićete moja pratnja.“
Prije nego što je stigla odgovoriti, već ju je poveo na podijum. Glazba se usporila, a svijetla su se neprimetno prigušila. Njegov dlan bio je topao i siguran.
„Zašto?“ pitala je.
Nagnuo se malo bliže. „Ponekad je dobro da ljudi misle da niste sami. Večeras mi je to potrebno.“
Vivijan ga je pogledala sa blagom nevericom.
„Jeste li u nevolji?“
„Rekao bih da je to deo mog posla“, odgovorio je blagim osmehom koji nije odavao ništa više.
Te večeri, žena o kojoj su šaptali postala je neko o kome se govori s poštovanjem. Ljudi su prestali da ga promatraju kao usamljen slučaj i počeli su gledati drugačijim očima.
Kada je pjesma završila, muškarac se blago naklonio.
„Hvala vam, gospođo DiLorenco.“
Sledećeg dana crni automobil stajao je ispred njenog stana. Vozač joj je predao diskretnu karticu sa zlatnim slovima:
Gospodin Antonio DiLorenco vas očekuje.
Vila u kojoj je stigla bila je prostrana i tiha. Antonio je stajao kraj klavira, bez kravate, pomalo umoran.
„Dobro ste postupili sinoć“, rekao je.
„Nisam glumila“, odgovorila je. „Samo sam pokušavala da se snađem.“
Pogled mu je omekšao.
„Zbog sinoćnje situacije mnoge sada misle da ste zaista moja supruga. Ne želim da vas dovedu u neprijatne okolnosti.“
Tako je počelo. Dani su prolazili, a privremena uloga pretvorila se u svakodnevicu. Pratnja njegovih suradnika bila je izraz brige, a Vivijan je, iako iznenađena neočekivanim obrtom, počela upoznati Antoniju na drugačiji način. Bio je rezervisan prema svetu, ali iznenađujuće pažljiv prema ljudima kojima je verovao.
Jedne večeri, dok su sedeli pored kamina, pitala je:
„Zašto baš ja?“
Zastao je na trenutak, pa rekao:
„Zato što si me pogledala bez straha. I zato što si znala da zadržiš svoje dostojanstvo.“
Tada ju je prvi put nežno dodirnuo, kao da se plaši da će taj trenutak nestati.
Vremenom, njihova veza postajala je sve dublja. Kada je Antonio zbog iscrpljenosti završio u bolnici, Vivijan je ostala uz njega. Držala ga je za ruku i šapnula:
„Uplašila sam se za tebe.“
Otvorio je oči i tiho odgovorio:
„Drago mi je što si tu.“
Nekoliko dana kasnije, dok je već bio bolji, podignuo je pogled prema njoj.
„Udaj se za mene. Ovog puta — bez pretvaranja.“
Vivijan se nasmiješila kroz suze. „Je l’ to stvarno?“
„Najstvarnije što sam ikada rekao.“
Mesecima kasnije, muzika je ponovo svirala u istoj dvorani. Ali ovog puta, Vivijan Harper više nije sjedila sama. Bila je Vivijan DiLorenco.
Dok su plesali, Antonio je tiho šapnuo:
„Sećaš li se našeg prvog plesa?“
„Kako da ne“, nasmejala se. „Tada si me izvukao iz moje tišine.“
Svetla su sijala, a Vivijan je osjetila da ponekad sudbina zaista počinje jednim sasvim neočekivanim plesom.
