By Svake nedjelje, mama pošalje poruku u porodičnu grupu:
„Večera u 6. Ponesite kutije.“
To je naš ritual. Naša sidra. Bez obzira koliko smo zauzeli, tjedan pripada maminom kuhanju, njenoj toploj kuhinji i osjećaju da smo zajedno. Nikada nije propustila nijednu.
Neočekivana tišina
Tog jutra, u 10. ujutru, vidjela sam poruku koja me je zaledila:
„MOLIM VAS, NE DOLAZITE DANAS.“
Bez emotikona. Bez objašnjenja. Samo tišina.
U početku sam mislio da se šali, ali brat mi je ubrzo poslao poruku:
„Zvao sam mamu, ne javlja se. Jesi li ti pričala s njom?“
Stomak mi se stegao. Zgrabila sam ključeve i krenula.
Otkrivanje istine
Kad sam stigla, kuća je bila mračna i tiha, zavese spuštene. Kucala sam, ali nitko nije odgovarao. Srce mi je tuklo dok sam žurila kroz hodnik.
U dnevnoj sobi, mama je sjedila na podu, okružena stotinama fotografija, držeći jednu na grudima i tiho plakala. Brat i ja smo se približili, zabrinuti.
Tek posle dugog vremena, prošaputala je:
„Mislila sam… da sam vas izgubila.“
Zbunjenost nas je preplavila. Pogledali smo se.
Poruka koja je sve razjasnila
Uzela je telefon drhtavim rukama i pokazala mi poruku — poslala ju je slučajno u pogrešnu grupu. Pisao je:
„Nedostaje mi moja porodica. Volela bih da češće dolaze.“
„Počela sam da zamišljam… šta ako jednog dana i vi prestanete da dolazite,“ rekla je, glas joj se slomio.
Zagrlila sam je:
„Mama. Mi nikuda ne idemo.“
Povratak tradicije i ljubavi
Proveli smo ceo dan sa njom, gledali slike, slušali njene priče i podsjećali je koliko je volimo. Te večeri, brat je naručio hranu, ja sam podgrejala ostatke, i imali smo našu nedjeljnu večer – na podu dnevne sobe, okružene uspomenama.
Mama se nasmejala i rekla:
„Sledeće nedelje — večera u 6. Ponesite dodatne kutije.“
Neke tradicije nisu tu da se prekidaju. Ponekad podsetnik na ljubav stiže na najneočekivaniji, najbolniji, ali i najljepši način.
