By Nova supruga mog oca, Ajvi, mlađa je od mene. On ima 61 godinu, ona 27, a ja 32. Prošlog mjeseca mi je rekao da je promijenio testament tako da sve — kuću, ušteđevinu, apsolutno sve — ostavlja njoj.
Kada sam ga pitala zašto, samo je slegnuo ramenima i rekao:
“Tvoja majka ti je ostavila porodične dragocenosti, a imaš i dobar posao. To ti je više nego dovoljno. Bićeš dobro, ali Ajvi je mlada — njoj treba sigurnost i neko ko će se brinuti o njoj.”
Bila sam besna. Ajvi je sedela pored njega sa samodovoljnim, jedva primetnim osmehom.
Nisam željela da ovo prepustim slučaju. Nakon što sam provjerila katastarske i imovinske zapise, otkrila sam ključnu stvar: kuću koju je obećao i dalje je upisana na oba imena — njegovo i ime moje pokojne majke. Prijenos vlasništva nikada nije bio u potpunosti završen, što je značilo da polovina kuće pravo pripada meni.
Obratila sam se odvjetniku i podnijela zahtjev za svoje pravo. Na sljedećem porodičnom ručku rekla sam im oboma. Boja im je trenutno nestala s lica. Ajvi se naučila kada je shvatila da kuća kojom se hvalila nije u potpunosti njena za nasljeđivanje.
Možda je mislila da je sve osigurala, ali sada je shvatila da je očekivala daleko više nego što joj zakonski pripada.
Sada se očekivao stav prema meni potpuno promijenio. Kaže da sam Ajvi oduzela „sigurnost“ i da sam narušila njegov brak. Napetost između njih je očigledna. Naziva me sebičnom i ljubomornom, ali ja sam željela samo jedno — pravičnost.
Da li sam zaista pogrešila što sam se zauzela za ono što mi po zakonu pripada, čak i ako je to razbilo očevu tako zvanu srećnu vezu?
