By Moj otac je preminuo kada sam imala samo pet godina. Od tada, moja majka i ja vodimo život ispunjen izazovima, ali i snažnim osjećajem bliskosti. Naučila sam da mnoge stvari, koje bi se smatrale “muškim poslovima”, mogu uraditi sama – od farbanja zidova, zamjene sijalica, popravljanja slavina, do košenja trave.
Danas smo mama i ja zajedno čistile i krečile jednu od soba. Bila sam uprljana od boje, ali s osjećajem ponosa jer smo zajedno završavale posao bez pomoći sa strane.
Dok sam nosila smeće do kontejnera, primijetila sam trojicu mladića kako me gledaju i smiju se. Pokazivali su prstom i komentarisali, bez da znaju moju priču.
Taj trenutak me pogodio. Zapitala sam se – zar je stvarno smiješno to što se trudim? Što ne odustajem i što pokušavam, koliko god mogu, da moj dom bude čist, uredan i dostojanstven?
Ali onda sam shvatila – njihova reakcija ne govori ništa o meni. Govori o njima.
Ne stidim se onoga što jesam. Ponosna sam na svoju majku, na rad koji zajedno ulažemo, i na činjenicu da, iako nemamo mnogo, imamo srce, volju i dostojanstvo.
