By Taksist sam i dobio sam poziv. Stigao sam na adresu i zatrubio. Nakon nekoliko minuta čekanja, ponovno sam zatrubio. Na trenutak sam pomislio da odem, ali ipak nisam. Parkirao sam auto, izašao van, došao do vrata i pozvonio.
“Samo trenutak!”, čuo sam krhak, starački glas i kako se nešto vuče po podu. Napokon se navratima pojavila malena ženica, moglo joj je biti oko devedeset godina. Nosila je neobičnu haljinu i šešir s tilom, baš kao da je izašla iz nekog filma iz 40-tih godina. Koliko sam mogao vidjeti iza nje stan je izgledao kao da već godinama nitko u njemu ne živi. Sve je bilo prekriveno bijelim plahtama.
“Možete li mi ponijeti ovu do auta?”, upitala me je. Odnio sam vrećicu u auto i vratio se da joj pomognem jer je hodalo polako, s naporom. Uhvatila me je pod ruku i polako smo hodali do automobila.
Stalno mi se zahvaljivala na ljubaznosti. “Nema na čemu”, odgovorio sam, “Samo se ponašam onako kako bih želio da se ljudi ponašaju prema mojoj majci”.
“Ti si tako dobar mladić”, rekla je.
Kad smo došli u auto, rekla mi je adresu i pitala da li bi mogao da je provozam kroz grad. “To nije baš najkraći put”, rekao sam joj.
“Meni se nikud ne žuri, idem u starački dom”, rekla je.
Pogledao sam u retrovizor.
“Nemam više nikoga od obitelji”, blago je nastavila. “Doktor je rekao da mi nije preostalo mnogo vremena.”
Isključio sam taksimetar. “Kojim se putem želite provozati?”, pitao sam je.
Sljedeća dva sata smo vozali smo se gradom. Pokazala mi je zgradu u kojoj je nekada radila. Vozili smo se kroz kraj u kome su ona i njen muž živjeli nakon vjenčanja. Prošli smo i pored skladišta namještaja, koji je nekad bio plesna dvorana u koju je, kao djevojka, išla na ples.
Ponekad bi me zamolila da stanem ispred neke zgrade ili ugla. Šutke bi sjedila gledajući u daljinu. Nakon tih par sati rekla je da je umorna i da krenemo put doma. U tišini smo se vozili do niske zgrade s prilazom ispred trijema. Čim smo stali pred u susret su nam prišli njeni novi staratelji.
Ja sam iz auta uzeo njezinu vrećicu i odnio je do vrata.
“Koliko vam dugujem”, upitala me je, hvatajući se za torbicu.
“Ništa, u redu je”, rekao sam.
“Ali od nečega morate živjeti mladićui”, odgovorila mi je.
“Ima i drugih putnika”, odgovorio sam, sagnuo se i zagrlio staru ženu.
Čvrsto se stisla uz mene.
“Usrećili ste jednu staricu na trenutak. Hvala vam”, rekla mi je.
Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.
Do završetka smjene nisam više povezao niti jednog putnika. Vozikao sam se uokolo, bez nekog posebnog cilja, izgubljen u mislima. Što da je po staricu došao neki ljuti ili nestrpljiv kolega vozač? Što da nisam pričekao nakon što se nije odmah pojavila? Što ako…?
Imao sam osjećaj da sam napravio nešto vrlo važno. Bio sam zadovoljan.