By Restoran u hotelskom holu bio je skoro prazan kada je Ivan stigao. Stolovi su blistali pod blagim svetlom, a kroz velike prozore videla se pista sa avionima spremnim za večernje polaske. Iako je bio naviknut na važne sastanke i investicione pregovore, večeras je osećao drugačiju vrstu treme.
Tačno u osam, vrata su se otvorila. Ušla je Elena — tiha i jednostavna, ali sa prisustvom koje je nosilo snagu i dostojanstvo. U naručju je držala jedno dete, dok je drugo stajalo uz nju, oslanjajući se na njenu nogu.
Ivan je ustao i pomogao joj da se smesti.
„Hvala,“ rekla je tiho.
„Elena,“ izgovorio je pažljivo, „znam da ti dugujem više od izvinjenja. Nisam znao tada…“
„Vaša majka me optužila, a vi ste ćutali,“ prekinula ga je smireno, ali sa dozom tuge. „I zato sam otišla.“
Ivan je spustio pogled. „Plašio sam se. Nisam znao kako da se suočim sa time.“
„Slabost ne boli manje od neprijateljstva,“ rekla je tiho. „Verovala sam vam.“
Nastala je tišina koju je prekidala samo tiha muzika iz lobija.
„Blizanci… Oni su moji, zar ne?“ upitao je.
Elena je ćutala. Zatim je klimnula glavom. „Da. Ali ne znaju ko ste. I želim da sačuvam njihov mir.“
Ivan je duboko udahnuo. „Ne želim im ništa oduzeti. Samo želim da budem deo njihovog života, ako mogu.“
Po prvi put, Elena ga je pogledala bez gorčine. U njenom pogledu više nije bilo straha, već oprez i umor.
„Ne znam da li mogu ponovo da vam verujem,“ šapnula je.
„Ni ja sebi ne verujem u potpunosti,“ rekao je iskreno. „Ali želim da pokušam. Zbog njih. Zbog nas.“
Deca su zaspala u njenom krilu. Ivan ih je gledao s mešavinom ponosa i kajanja.
„Sutra putujem za Herson,“ rekla je. „Ako ti je zaista stalo, znaćeš gde da me nađeš.“
Tiho je otišla, ostavivši ga samog među stolovima i neizgovorenim rečima.
Te večeri, umesto privatnog leta, Ivan je kupio kartu za Herson. Ekonomsku klasu. Red 17, sedište pored prozora.
Novi početak
Hladan jesenji vetar prolazio je kroz ulice Hersona. Ivan je prvi put boravio u skromnom hotelu, bez uobičajenog komfora na koji je bio naviknut.
Sa prozora je posmatrao decu koja su trčala po dvorištu ispred stare zgrade. Sve mu je delovalo nestvarno, ali je znao da je to sada deo njegovog života.
U vrtiću na kraju ulice čuo je poznat glas — glas koji mu je nekada bio oslonac. Elena je čitala deci dok su tonula u san.
Kada ga je ugledala, iznenadila se, ali ga nije odbila.
„Zašto ste ovde?“ upitala je.
„Da pomognem,“ odgovorio je jednostavno.
„Pomoć nije isto što i poklon,“ rekla je tiho.
„Znam. I ne želim ništa da kupim. Samo želim da budem prisutan.“
Jedno od dece mu je prišlo i uzelo sat sa njegove ruke, privučeno njegovim sjajem.
„Za tebe,“ rekao je. „Da znaš da tata dolazi na vreme.“
Elena je zaćutala, pogođena iskrenošću tog trenutka.
Tokom narednih dana, Ivan je ostao u Hersonu. Pomagao je oko vrtića, nabavljao potrebne stvari, ali je to činio diskretno, bez namere da impresionira.
Svake večeri bi posmatrao Elenu kako nosi decu kući. Bez reči. Samo s poštovanjem.
Jednog jutra, pokucala je na njegova vrata.
„Zašto sve ovo?“ pitala je.
„Jer više ne želim da živim u iluziji. Ti i deca ste ono što je stvarno.“
„A ako ti ne verujem?“
„Onda ću dolaziti svakog dana, dok ne zaslužim tvoje poverenje.“
Posmatrala ga je neko vreme. Zatim rekla:
„Vidimo se sutra u vrtiću. Bićeš pomoćnik, izgleda.“
Ivan se osmehnuo.
Nekada je bio poslovni lider. Sada je učio šta znači pripadati. I to mu je bilo vrednije od svega što je do tada imao.
