By Zovem se Eliz Monro i dugo sam vjerovala da „biti zrela“ u vezi znači gutati svako osjećanje koje bi nekome moglo biti neugodno.
Noć kada sam prestala da vjerujem u to, ležala sam na kuhinjskom podu našeg novog stana nedaleko od Denvera, napola ispod sudopere, sa francuskim ključem u ruci, pokušavajući da popravim uporno curenje.
Ulazna vrata zalupila su se toliko snažno da su se ormarići zatresli.
Kada sam se izvukla ispod sudopere, moj muž Rajan stajao je na vratima, prekrštenih ruku, poput menadžera spremnog za ozbiljan razgovor. Vilica mu je bila stegnuta, a pogled zatvoren — onaj koji znači da je odluka već doneta.
„Moramo da razgovaramo o suboti“, rekao je.
Subota je bilo naše okupljanje povodom useljenja. Dva tjedna planirali smo sve — grickalice, piće, plejlistu, temeljno čišćenje svakog ćoška stana u kojem smo živjeli tri mjeseca. Prijatelji s posla, nekoliko komšija, ljudi iz njegove košarkaške ekipe. Na papiru, malo druženje. Za mene — prekretnica. Naš dom. Naš život.
Obrisala sam ruke o peškir i ustala.
„Šta je sa subotom?“ pitala sam.
Duboko je udahnuo.
„Pozvao sam nekoga važnog“, rekao je. “Treba mi da budeš smirena i zrela u vezi s tim. Ako ne možeš, možda ovo neće funkcionirati.”
U grudima mi se stegnulo. Ovo nije bio razgovor. Ovo je bilo upozorenje.
„Koga ste pozvali?“ pitala sam.
„Savanu.“
Njegovu bivšu devojku. Onu s kojom je bio godinama prije mene. Čije se ime stalno provlačilo kroz njegove priče. Koju je i dalje pratio na mrežama jer je, kako je voleo da kaže, „blokiranje ljudi detinjasto“.
„Pozvao si bivšu na naše useljenje?“ pitala sam tiho.
„Da“, rekao je oštrije. „Savanu i mene veže prijateljstvo. Ako ti to smeta, možda nisi toliko samouvjeren koliko sam mislio.“
Zatim je dodao/la:
“Treba mi da se ponašaš kao odrasla osoba. Možeš li biti zreo ili ćemo imati problem?”
Odjednom je njegova odluka postala moj navodni nedostatak.
Vidjela sam scenarij koji je već imao u glavi: ja se uznemirim, on me nazove dramatičnom, a on ispadne razuman.
Ali nisam rekla ništa od onoga što mi je bilo na jeziku. Umjesto toga, duboko sam udahnula.
Obećanje da ću biti „zrela“
Spustila sam alat na pultu i pogledala ga pravo u oči.
„Biću vrlo smirena i vrlo zrela“, rekla sam. „Obećavam.“
Glas mi se nije tresao.
Zbunjenost mu je na trenutak preletela licem.
„Stvarno? Nisi uznemirena?“
„Ako ti je važno, dobrodošla je“, odgovorila je mirno.
Opustio se. Zadovoljan osmeh mu se razlio po licu.
„Znao sam“, rekao je. “Zato mi funkcioniramo. Nisi kao drugi ljudi koji od svega prave problem.”
Klimnula sam glavom.
Čim je otišao niz hodnik, izvadio sam telefon i napisao poruku Tari, mojoj prijateljici.
Da li ti je još uvijek slobodna ona gostinska soba?
Odgovor je stigao odmah:
Uvek. Šta se dešava?
Objasniću u subotu. Možda će mi trebati gdje da odsjednem.
Ne moraš ni da pitaš. Dođi kad god treba.
On je želeo zrelost. Dobio ju je. Samo ne onu koju je očekivao.
Biranje sebe — iznova i iznova
Kasnije te večeri stajala sam u svom malom studiju sa valjkom za farbanje u ruci, dok je tiha muzika svirala u pozadini.
Popravljala sam sitne pukotine na zidu, prekrivala stare tragove. Stan je mirisao na svježu boju i na nešto drugo — možda na mogućnost.
Shvatila sam nešto jednostavno:
Nisam izgradila novi život oko onoga koga više nema.
Izgradila sam ga oko sebe.
Oko žene koja je otišla umjesto da ostane i nazove to „zrelošću“.
Oko žene koja zna svoje granice.
Nekada najhrabrija i najzrelija stvar nije da se osmehuješ dok te nešto lomi.
Nekada je to da pogledaš nekoga u oči na vlastitim vratima i kažeš:
„On je sada tvoj. Ja odlazim.“
I da potom izabereš sebe. Iznova. Bez povratka.
