By Kao i svake godine, okupila se šira porodica, prijatelji, poznanici – atmosfera je bila vesela i topla, ispunjena smehom, muzikom i mirisom domaće hrane.
U jednom trenutku, primetio sam devojku koju ranije nisam viđao na ovakvim okupljanjima. Bila je nasmejana, vedra, i imala je onu posebnu energiju koja odmah privuče pažnju. Gledali smo se nekoliko puta pre nego što smo započeli razgovor.
Razgovor je tekao tako prirodno, kao da se poznajemo godinama. Prepoznali smo zajedničke interese, sličan smisao za humor i onu lakoću u komunikaciji koja ne dolazi često. Spontano smo odlučili da se malo udaljimo od gužve i odemo na piće u obližnji kafić.
Taj izlazak je bio poseban.
Pričali smo satima, zaboravili na vreme. U jednom trenutku, dok smo sedeli ispod ulične svetiljke, tišina je rekla više nego reči – i tada smo se prvi put poljubili. Bio je to onaj filmski trenutak koji se pamti zauvek.
Kada smo se vratili na slavu, ujak nas je dočekao pomalo zbunjeno, ali sa osmehom:
„Ooo, pa vi ste se već upoznali?“
Nasmejali smo se i potvrdili. Sve je delovalo kao savršena slučajnost… dok nismo saznali da zapravo imamo porodičnu povezanost – rođaci smo iz drugog kolena.
U prvi mah, oboje smo bili iznenađeni. Nismo to očekivali, ali smo reagovali zrelo i sa razumevanjem. Nismo ništa preuveličavali, niti dramatizovali – život je pun iznenađenja, a ljudi se povezuju na razne načine.
I da, kasnije smo opet otišli na piće.
Ovoga puta, kao dvoje ljudi koji su pronašli dobru prijateljsku vezu, sa osmehom na licu i pričom koja se sigurno neće brzo zaboraviti.
