By Kada sam Danijelu pokazala pozitivan test za trudnoću, gledao je u njega tri sekunde pre nego što mu je lice zasijalo.
— Da li si ozbiljna?
Klimnula sam glavom, smejući se sa poda kuhinje.
Podigao me je u naručje i uzviknuo: — Dobijamo bebu!
Tri nedelje kasnije, ultrazvuk nam je doneo još jedno iznenađenje.
— Ima ih dvoje — rekla je doktorka.
Danijel je trepnuo. — Dvoje čega? — Dve bebe.
Na trenutak niko od nas nije izgovorio ni reč. A onda se nasmejao od uva do uva.
— Blizanci?
Na putu do kuće počeo je da računa sve što će nam trebati: — Dva kreveca. Dva sedišta za auto. Dva fonda za školovanje. — Molim te, prestani. — I veća mašina za kafu.
Smejala sam se. Tada sam mislila da su pred nama decenije.
Danijel je uvek bio onaj mirniji. Kad god bih se brinula oko prevremenog porođaja, novca ili da li uopšte znamo kako da odgajamo dve bebe, uvek bi mi dao isti odgovor: — Rešićemo to.
Naš stan se polako punio krevecima, odećom, pelenama i nameštajem za bebe.
Danijelova majka, Kerol, često je dolazila u posetu. Donosila je hranu, slagala odeću i davala beskrajne savete. Kada posmatram sa ove distance, vidim da je posmatrala Danijela mnogo pažljivije nego što sam tada shvatala.
Jednog popodneva, dok smo krečili dečju sobu, Danijel je sišao sa merdevina i odjednom se uhvatio za stolicu.
— Jesi li dobro? — pitala sam. — Jesam.
Kerol je odmah podigla pogled. — Danijele. — Dobro sam, mama.
Nasmešio mi se i ja sam mu poverovala.
Tokom narednih nekoliko meseci zamarao se mnogo lakše. Krivicu je svaljivao na posao, zatim na stres, pa na pripreme za blizance. Prihvatala sam svako objašnjenje.
Jedne večeri, u kasnoj trudnoći, zatekla sam ga kako sedi sam u automobilu sa papirima u krilu. Kada me je ugledao, brzo ih je savio i gurnuo u pregradu za rukavice.
— Šta je to? — Stvari za posao. — Od kada radiš u kolima? — Od kada je moja žena prekrila svaki sto u našem stanu stvarima za bebe.
Smejala sam se. Ponovo sam mu poverovala.
Ubrzo je Danijel prestao da vozi. Kerol je počela da nas vodi na pregled. Šalio se da mi je stomak toliko veliki da bi blizanci mogli sami da voze auto. Čak i kada je izgledao bledo ili mu je bio potreban odmor usred običnih kućnih poslova, i dalje je nalazio načina da me nasmeje.
A onda, tri nedelje pre nego što su Mia i Oven rođeni, Danijel je preminuo.
Sve se promenilo u sekundi. Jednog dana njegove cipele su bile pored vrata i njegova jakna je visila preko stolice. Sledećeg sam se spremala da se porodim bez njega.
Mia i Oven nikada nisu upoznali svog oca.
Kerol se preselila u našu slobodnu sobu i ostala nakon što su se rodili. Spremala je flašice u kasne sate, prala veš, kuvala i bila tu u trenucima kada bi me tuga odjednom slomila. Čitavu godinu mi je pomagala da preživim.
A sve to vreme čuvala je jednu ogromnu tajnu.
Drugi deo
Do prvog rođendana blizanaca naučila sam kako da funkcionišem uz tugu. Organizovala sam malu proslavu kod kuće sa balonima, tortom, rođacima, prijateljima i komšijama. Mia i Oven su se umazali šlagom dok su se svi smejali. Na trenutak je delovalo kao sasvim običan prvi rođendan.
Ali svaka proslava nakon Danijelove smrti nosila je sa sobom i drugu verziju u mojoj mašti — verziju u kojoj je on još uvek bio tu.
Nakon što su gosti otišli, počela sam da spremam. Kerol me je zaustavila.
— Moram nešto da uzmem.
Otišla je napolje i vratila se noseći veliku kutiju. Onog trenutka kada sam ugledala rukopis na poklopcu, skamenila sam se.
Za moju porodicu. Otvoriti na njihov prvi rođendan.
Danijel.
Kerol je stavila kutiju na sto.
— Dao mi je ovo one nedelje kada je prestao da vozi — rekla je. — Primorao me je da obećam da ti je neću dati ranije.
Pružila sam ruku ka bravici. Kerol me je zaustavila.
— Bjanka, prvo sedi.
Njen izraz lica me je uplašio.
— Šta je ovo?
Spustila se u stolicu, a zatim mi rekla istinu.
Danijel je znao da je teško bolestan. Papiri koje sam videla u njegovom automobilu nisu bili dokumenti sa posla — bili su medicinski nalazi. Znao je i pre nego što su se blizanci rodili.
Zeleno sam posmatrala Kerol.
— Ti si znala?
Klimnula je glavom.
— Od kada? — Od marta.
Moja stolica je zagrebala o pod dok sam ustajala.
— Znala si sve to vreme? — Zamolio me je da ti ne govorim.
Bes me je obuzeo u trenutku.
— Bila sam mu žena! — Znam. — Zaslužila sam da znam! — Znam.
Kerol se nije branila. Objasnila je da se Danijel sastao sa njom u restoranu nakon što je dobio rezultate i naterao je da obeća da mi neće reći.
— Rekao je da zaslužuješ te mesece da budeš srećna zbog beba, bez provodjenja svakog dana u strahu da ćeš ga izgubiti.
Ruke su mi drhtale.
— Nije imao pravo da to odluči. — U pravu si. — A nisi imala ni ti! — U pravu si.
Taj odgovor me je zaustavio. Kerol nije tražila da joj bude oprošteno. Jednostavno je priznavala ono što je uradila.
Pogledala sam nazad u kutiju. Koliko god da sam bila besna, morala sam da znam šta je Danijel ostavio iza sebe.
Otvorila sam je.
Unutra su se nalazile dve manje kutije i koverta sa mojim imenom. Prva kutija je sadržala Danijelov sat. Na poruci je pisalo:
Za našeg sina.
Druga je držala ogrlicu koja je pripadala njegovoj baki.
Za našu ćerku.
Ispod njih se nalazilo dvanaest zapečaćenih koverata. Podizala sam ih jednu po jednu.
Za tvoj prvi dan škole.
Za tvoj šesnaesti rođendan.
Za maturu.
Za dan kada se zaljubiš.
A onda sam pronašla kovertu koja me je potpuno slomila.
Za dan kada ti bude trebao tata, a ja ne budem tu.
Savila sam se preko stola i zaplakala.
Danijel je znao da možda nikada neće doživeti nijedan od tih dana. Dok sam ja dekorišući dečju sobu prigovarala zbog otečenih zglobova, on je pripremao delove sebe za budućnost koju je znao da možda nikada neće deliti sa nama.
Treći deo
Konačno sam otvorila kovertu naslovljenu na mene.
Danijel se izvinio što je skrivao svoju bolest. Priznao je da je doneo odluku o našoj trudnoći i našem braku koja je trebalo da pripada oboma. Napisao je da ga zbog toga možda mrzim.
Nekoliko minuta jesam.
A onda sam stigla do dela koji je promenio sve.
Objasnio je da, pošto blizancima ne može pružiti čitav život sa njihovim ocem, pokušao je da ostavi delove sebe gde god bi im jednoga dana mogli zatrebati. To su bile te koverte. Zamislio je trenutke koje bi mogao propustiti i upisao se u njih.
Njihov prvi dan škole. Njihove šesnaeste rođendane. Maturu. Ljubav. Slomljeno srce. Dane kada bi očajnički želeli savet od svog oca.
Na dnu pisma nalazila se jedna poslednja poruka:
Ne provodite njihove rođendane gledajući u čoveka koji nedostaje na fotografijama. Gledajte decu. Ja sam i dalje tu.
Pročitala sam ponovo. Zatim sam pogledala ka podu. Mia i Oven su i dalje bili prekriveni tortom, otimajući se oko trake iz Danijelove kutije.
Oven se nasmešio. Bio je to tačan Danijelov nakrivljeni osmeh. Mia se namrštila dok se koncentrisala, stvarajući isti mali nabor između obrva koji je i Danijel imao.
Prvi put od njegove smrti pogledala sam svoju decu ne razmišljajući samo o onome što je Danijel propustio.
Kerol je tiho sedela pored mene.
— Žao mi je — šapnula je.
I dalje sam bila besna. Danijelova prelepa pisma nisu učinila njegovu odluku pravednom. Kerolatska odanost sinu nije izbrisala činjenicu da je sakrila istinu od mene. Ali takođe je provela poslednju godinu pomažući mi da odgajam decu koju Danijel nikada nije stigao da drži u naručju.
— Volela bih da si mi rekla — rekla sam. — Znam. — Možda ću to želeti još dugo.
Klimnula je glavom. — Znam.
Pogledala sam koverte. — Ali mi je drago što Mia i Oven imaju ovo. — I meni je.
Nekoliko dana kasnije, Kerol je rekla najbližim rođacima šta se dogodilo. Nije se branila niti se pretvarala da je tajnost bila ispravna. Jednostavno je objasnila šta je Danijel tražio od nje i priznala da je pristala.
Prvi put tajna više nije pripadala samo meni.
Fotografije sa rođendana blizanaca ostale su na mom stolu. Danijel nije stajao pored nas ni na jednoj od njih, ali prazan prostor više nije delovao isto.
Ostavio je svoj sat za Ovena. Ogrlicu svoje bake za Miju. Pisma za rođendane, prekretnice, slomljena srca i trenutke za koje je znao da ih nikada neće videti. Nije mogao da ostane. Ali pre nego što je otišao, potrudio se da njegova deca nikada ne moraju da se pitaju šta bi njihov otac želeo da im kaže.
Mesecima sam verovala da se Danijelova priča završila tri nedelje pre nego što su se naši blizanci rodili. Pogrešila sam.
Negde unutar dvanaest zapečaćenih koverata, starog sata, ogrlice, Ovenovog nakrivljenog osmeha i Mijinog ozbiljnog malog nabora na čelu, delovi njega su i dalje čekali na njih.
Danijel je želeo da njegova deca imaju svog oca kad god im zatreba. I na jedini način koji mu je preostao, pobrinuo se da tako i bude.
