By Svaki put kada bismo Marko i ja ispitivali oca o njegovoj znatno mlađoj supruzi, insistirao je da je sve u redu. A onda, neposredno pre nego što je izdahnuo, šapnuo je nešto što je potpuno promenilo način na koji smo razumeli proteklih šest godina:
— Popravio sam to na vreme.
U početku sam mislila da je buncao.
Pogrešila sam.
Osam meseci nakon što smo sahranili majku, kuća je i dalje mirisala na nju. Lavanda se osećala u ormaru sa posteljinom, limunsko sredstvo za poliranje na ogradi stepeništa, a trag kreme za ruke od jasmina ostao je na kuhinjskim krpama koje niko nije imao srca da opere.
I dalje sam očekivala da mama uđe kroz vrata noseći namirnice i žaleći se na gužvu u saobraćaju.
Umesto toga, jedne nedelje u aprilu, tata je ušao sa Vanesom.
Bila je 36 godina mlađa od njega. I dve godine mlađa od mene.
— Dajana, dušo — rekla je vedro. — Tako je divno konačno upoznati ćerku mog muža.
Zurila sam u nju. — I meni je drago — uspela sam da izgovorim.
Marko je doputovao iz grada jer sam ga zamolila. Stajao je na vratima prekrštenih ruku i ćutao.
Tata me je poljubio u teme. Izgledao je mršavije i umorno na način koji nije imao nikakve veze sa spavanjem.
— Hajde da večeramo — rekao je. — Vanesa je kuvala.
Nije kuvala. Naručila je hranu i prebacila pečenu piletinu iz plastičnih posuda na maminu svečanu ovalnu činiju.
Tokom večere, Vanesa je naslonila negovanu ruku na tatinu podlakticu. — Roberte, ljubavi, reci im za trenera koga sam ti našla. Čovek čini čuda. — Imam 68 godina, Vanesa. — Upravo zato! — nasmejala se.
Marko je ispio pola čaše vode u jednom gutljaju. A onda je Vanesa primetila tatin sat.
— To je lep sat, dragi. Patek, zar ne? Imaš tri takva, zar ne? Onaj od roze zlata mi je omiljeni. — Dva — rekao je tata tiho. — Imam dva. — Mmm. Pa, prelepi su.
Pogledala sam dole u mamin porculan sa sitnim plavim cvetovima po obodu.
Tada se Vanesa okrenula ka meni. — Tvoj otac mi kaže da ste svi provodili leta u nekoj kući na jezeru. Da li je velika? Ima li grejanje? Umirem od želje da je vidim. — Mala je — rekao je Marko hladno. — Tata ju je sam napravio. — O, kako slatko. Roberte, stvarno bi trebalo da odemo tamo. Ili možda da je stavimo na prodaju. Samo kao tema za razgovor. — Vanesa… — Rekla sam samo kao tema za razgovor, dragi.
Nakon večere otišla je na sprat da se presvuče u nešto „udobnije“ i vratila se u kašmiru koji je koštao više od moje mesečne rate za stan.
Marko me je uhvatio za lakat u hodniku. — Dajana. Reci mi da vidiš ovo. — Vidim. — Onda reci nešto! — Srećan je, Marko. Pogledaj ga. Smeje se. — Na lekovima je. Postoji razlika.
Nisam odgovorila. Otišla sam u kuhinju jer nisam mogla da stojim u kući u kojoj smo odrasli i priznam da je moj brat možda u pravu.
Tata je bio pored pulta. Vanesa je pogurala savijen dokument preko granita prema njemu.
— Samo dopuna o kojoj smo pričali, dragi. Knjigovođa je već pogledao.
Tata je uzeo hemijsku. Nije pročitao. Potpisao je. A onda je podigao pogled i ugledao mene.
Na sekundu, nešto mu je prešlo preko lica. Ne krivica. Ne zbunjenost. Nešto tiše i starije od obojeg.
Savio je papir i vratio joj ga.
— Da li je sve u redu, dušo? — Jeste, tata.
Mogla sam da pitam. Mogla sam da priđem, okrenem papir i pročitam bar jedan red. Umesto toga, imala sam trideset četiri godine, stajala u kuhinji svoje majke i izabrala da čuvam mir u kući.
Rekla sam sebi da ću ga pitati sutra.
Šest godina kasnije, i dalje nisam pitala.
Do tada sam jedva prepoznavala kuću. Vanesa je preuredila svaku sobu, i to dva puta. Mamine tapete su nestale. Njen ormar za posuđe zamenjen je nečim belim i sjajnim što je ličilo na hotelski nameštaj.
Kuća na jezeru je prošla još gore.
— Napravio je to mesto sopstvenim rukama — rekao mi je Marko jedne večeri. — A ona ga je ubedila da je to „previše održavanja“. — On je potpisao papire, Marko. — Ona mu je stavila olovku u ruku, Dajana. Postoji razlika.
Nisam se raspravljala jer sam znala da je u pravu. Samo nisam znala šta da radim.
Tatini stari prijatelji su prestali da dolaze. Zvao me je sve ređe. Kada bi se javio, Vanesa je uvek bila u blizini, a njegove rečenice su postajale sve kraće.
A onda je došla bolnica.
Drugi deo
Tata je bio bolestan mesecima, ali niko nam nije rekao koliko je ozbiljno dok nije primljen na odeljenje. Ostavila sam sve i vozila četiri sata po kiši. Marko je već koračao gore-dole u hodniku.
— Kako je? — Umoran. Mršav. Ona je unutra.
Otvorila sam vrata. Vanesa je sedela pored prozora sa brendiranim naočarima za sunce na glavi, listajući telefon. Jedva da je podigla pogled.
— O. Stigli ste. — Zdravo, Vanesa.
Tatine oči su bile zatvorene. Ruka mu je ležala na pokrivaču, mršavija nego što sam pamtila. Sela sam pored njega i uzela je.
— Tata. Ja sam.
Polako je otvorio oči. Kada me je ugledao, nešto u njegovom licu se omekšalo na način koji nisam videla godinama.
— Tu si — šapnuo je. — Tu sam. I Marko je ovde. — Dobro. Dobro.
Vanesa je uzdahnula i ustala. — Treba mi kafa — promrmljala je. — Pazite na njega.
Otišla je. Vrata su kvrcnula pri zatvaranju.
Tatain stisak se pojačao — slab, ali nameran.
— Dajana. — Slušam, tata. — Popravio sam to, dušo.
Nagnula sam se bliže. — Šta si popravio, tata?
Oči su mu bile vlažne, ali se nasmešio. Nije bio zbunjen. Izgledao je trezvenije nego što sam ga videla mesecima.
— Popravio sam na vreme. — Šta si popravio?
Ponovo mi je stisnuo ruku i zatvorio oči.
Sedela sam tamo pokušavajući da razumem. Razmišljala sam da ga pitam ponovo. Razmišljala sam da pozovem Marka unutra. Ali tata je izgledao spokojno prvi put u šest godina. Zato nisam insistirala.
Ponovo sam rekla sebi da ću ga pitati sutra.
Tokom narednih nekoliko dana, Vanesine posete su postajale sve kraće i ređe. Do vikenda je jedva svraćala, uvek imajući negde drugde da ode.
U utorak ujutru nije bila tamo. Tata je mirno preminuo pre nego što je iko od nas uspeo da stigne.
Poziv je stigao od medicinske sestre. Ne od Vanese.
Kasnije je Marko saznao preko prijatelja iz agencije da je Vanesa tog jutra bila na telefonskoj liniji sa agentom za nekretnine, otprilike u vreme kada je sestra rekla da je tata izdahnuo.
Ništa nije delovalo stvarno.
Kada smo sutradan stigli u kapelu, Vanesa je već sve organizovala.
— Znam tačno šta bi želeo — govorila je porodičnim prijateljima, tapkajući maramicom oči koje kao da nikada nisu pustile suzu. — Ljiljani su mu bili omiljeni.
Nisu bili. Tata je mrzeo ljiljane. Mama ih je volela.
— I ova fotografija. Tako je zgodan. Obožavao je ovu sliku.
Bila je to uštogljena korporativna fotografija sa neke proslave odlaska u penziju od pre deset godina. Tata se žalio na tu kravatu nedelju dana.
— Vanesa — rekla sam smireno, — imamo sliku sa kuće na jezeru. Onu na doku. — O, slatka moja — potapšala me je po ruci. — To baš i nije prikladno za sahranu, zar ne? U majici je.
Marko se okrenuo i izašao napolje pre nego što izgovori nešto što ne bismo mogli da povučemo. Pošla sam za njim.
Naslonio se na moj auto, prekrštenih ruku, stegnute vilice.
— Stavlja kuću na prodaju, Dajana. — Šta? — Kuću. Našu kuću. Proverio sam. Već je kontaktirala agenta. Fotografije i sve ostalo. Samo još nije javno objavila.
Nešto u mojim grudima se potpuno umirilo.
— Kako znaš? — Prijatelj iz agencije. Započela je papirologiju tri dana pre nego što je umro, Dajana. Tri dana.
Zurila sam preko parkinga.
— Popravio sam na vreme. — Šta? — Nešto što je tata rekao u bolnici. Rekao je: „Popravio sam na vreme.“ Mislila sam da bunca.
Marko me je pogledao. — Šta je popravio? — Ne znam.
Treći deo
Na sahrani, kapela je mirisala na ljiljane koje je tata oduvek mrzeo. Vanesa je naručila tri ogromna cvetna aranžmana za oltar.
Marko je sedeo pored mene, zaključane vilice, stisnutih pesnica. Vanesa je sedela u prvom redu u crnom Šanelu, držeći maramicu uz suvu jagodicu. Svakih nekoliko minuta pogledala bi po prostoriji kao domaćica koja proverava žurku.
— To nije ni njegova pesma — promrmljao je Marko uz zvuke klavira. — Znam. — Ta slika uopšte ne liči na njega. — Znam, Marko.
Slika na štafelaju bila je sa neke humanitarne večeri na koju ga je Vanesa odvela. Njegov osmeh je izgledao ljubazno i umorno.
Držala sam sklopljene ruke u krilu i zurila u program sahrane. Čitav tatin život sveden je na font koji je Vanesa izabrala jer je „izgledao skupo“.
Iza nas, porodični prijatelji su šaputali. Mogla sam da osetim kako im se pogledi pomeraju sa Marka i mene na Vanesu i nazad, kao da su svi osećali da nešto nije u redu, ali niko nije želeo to da izgovori naglas.
Vanesa je proverila telefon. Jednom. Dva puta. Zatim je pogledala prema glavnim vratima.
Telefon. Vrata. Ponovo telefon.
Koga god da je čekala, nije dolazio.
Marko se nagnuo bliže. — Svratio sam jutros do kuće da uzmem tatine svečane dugmad za manžetne. Šifra ne radi. Promenila je brave juče.
Nešto se pomerilo u mojim grudima. Ne panika. Suprotno od toga.
Sveštenik je počeo da govori o čoveku koga sam jedva prepoznavala. Velikodušan. Posvećen muž. Čovek koji je „ponovo pronašao ljubav u svojim poznim godinama“.
Vanesa je tapkala svoju suvu maramicu. A ja sam razmišljala o tati u bolnici.
„Popravio sam, dušo. Popravio sam na vreme.“
Želela sam da razumem te reči više nego ikada.
A onda sam videla direktora pogrebnog preduzeća kako ulazi kroz sporedna vrata sa kovertom. Krenuo je niz prolaz i nagnuo se pored Vanese. Šapnuo joj je nešto.
Gledala sam kako joj boja nestaje sa lica. Vilica joj je opuštena. Ruka u kojoj je držala maramicu pala je u krilo.
— Dajana — izdahnuo je Marko. — Vidim.
Vanesa je šapnula nešto nazad, tiho i hitno. Direktor je slegao ramenima, smiren i nepokolebljiv, a zatim pokazao na kovertu.
Ustala je previše brzo. Njena torbica je pala na pod uz oštar zvuk zbog kojeg je nekoliko ljudi poskočilo. Nije je podigla. Požurila je kroz vrata za osoblje.
Prostorija je utihnula. Sveštenik je stao usred rečenice.
Marko se okrenuo ka meni. — Šta se upravo dogodilo? — Ne znam još. — Treba li da odemo? — Da.
Ustala sam, poravnala prednji deo haljine onako kako je mama radila pre odlaska u crkvu i zakoračila u prolaz. Svako oko nas je pratilo. Prvi put u šest godina nisam se skupila pod tim pogledima. Marko je pošao za mnom.
Direktor sahrane susreo se sa mojim očima dok smo prolazili. Uputio mi je jedan mali kimaj glavom, kao čovek koji predaje nešto što je dugo nosio.
Pomislila sam na tatin šapat. Pomislila sam na dokument koji sam gledala kako potpisuje pre šest godina u kuhinji, onaj za koji ga nikada nisam pitala.
Kod sporednih vrata, Marko mi je nakratko stavio ruku na leđa. — Šta god da je s druge strane ovoga, prolazimo kroz to zajedno. — Znam.
Niz hodnik, Vanesin glas je već bio oštar i drhtav.
U zadnjoj kancelariji kapele zatekli smo je kako se svađa sa direktorom i smirenim starijim čovekom u sivom odelu. Prepoznala sam ga istog trenutka.
Gospodin Halvorsen. Tatin advokat već trideset godina.
— Pre četrnaest meseci — rekao je Halvorsen smireno, — vaš otac je izmenio svoj testament. Kuća, preostala imovina i kontrola nad imanjem prelaze na njegovu decu u vidu fonda. Vi dobijate iznos iz predbračnog ugovora. Ništa više.
Vanesina maramica se zgužvala u njenoj pesnici.
— Takođe je ostavio zapečaćena uputstva kod direktora sahrane — nastavio je Halvorsen. — Sopstvenu fotografiju. Sopstvenu muziku. Sopstvena čitanja. Da se otvori na službi, ne pre.
— Bio je zbunjen! — pisnula je Vanesa, okrećući se ka meni. — Izmanipulisan! Osporiću svaku stranicu ovoga!
Pogledala sam ženu koja je prekrečila moju majku, prodala kuću na jezeru i izrežirala sahranu koju moj otac nikada ne bi prepoznao.
— Nije bio zbunjen — rekla sam tiho. — Samo je prestao da te se plaši.
Prvi put nije imala šta da kaže.
Marko mi je dodirnuo lakat i vratili smo se u kapelu.
Ubrzo nakon toga, direktor sahrane je najavio malu izmenu u programu.
Eran se promenio. Tamo je bio tata na doku pored kuće na jezeru, izgoreo na suncu i nasmejan do ušiju, držeći ribu za koju niko nije verovao da je upecao. Pesma koja je svirala sa zvučnika bila je ona koju je uvek pevušio u garaži.
Markova ramena su se konačno opustila. Prvi put tog dana, sahrana je delovala kao tatina.
Nedeljama kasnije, Marko i ja smo stajali na tremu našeg doma iz detinjstva, sa toplim ključevima u mojoj ruci.
Vanesa je otišla. Mamin porculan se vratio u ormar, a prava tatina slika stajala je na kaminu.
Kuća na jezeru je bila izgubljena i šest godina tišine nije se moglo izbrisati. Niti se moglo vratiti vreme kada se tata povukao, a mi pustili da njegovo ponavljano „sve je u redu“ završi svaki teški razgovor. I dalje sam želela da nam je verovao ranije. I dalje sam bila besna što je tako dugo ćutao.
Ali tuga je mogla da drži obe stvari odednom: bol zbog onoga što se dogodilo i spoznaju da je, pre nego što je bilo prekasno, pokušao da ispravi stvari.
Konačno sam razumela.
Godinama sam verovala da je tata izabrao Vanesu umesto nas. Svaki kratak telefonski poziv delovao je kao odbijanje. Svaka porodična stvar koju je promenila ili prodala delovala je kao dokaz.
Ipak, negde u tim poslednjim godinama, tata je tiho delovao. Promenio je testament. Zaštitio kuću i preostalu imovinu. Čak je zaštitio i sopstvenu sahranu da ne postane tuđa predstava.
„Popravio sam na vreme“, šapnuo je.
Jeste. Ne dovoljno rano da spasi sve. Ali na vreme da spasi ono što se još moglo spasiti.
A sada sam i ja.
