By Doktor Milomir Stanković, lični lekar nekadašnjeg predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, podelio je pojedinosti o zdravstvenom stanju i poslednjim danima maršala u bolnici u Ljubljani. Njegovo svedočanstvo pruža uvid u strogu tajnost koja je pratila lečenje, neslaganja oko medicinskih postupaka i ključne trenutke koji su prethodili amputaciji noge i smrti bivšeg jugoslovenskog lidera.
Stroga tajnost i prvi simptomi bolesti
Proces lečenja prvog čoveka SFRJ odvijao se u uslovima najviše bezbednosne tajnosti. Pripadnici lekarskog tima nosili su terapije u neupadljivim torbama, a kretanje u samom Kliničkom centru u Ljubljani bilo je strogo kontrolisano kako se novinarima i javnosti ne bi odale informacije o ozbiljnosti situacije.
Dr Stanković se prisetio svog prvog susreta sa Titom na Brionima, opisujući ga kao izuzetno pažljivog i pronicljivog pacijenta koji je dobro skrivao zdravstvene poteškoće pred kamerama i javnošću.
Prvi ozbiljniji znak teškog oboljenja dr Stanković je primetio na Titovom levom stopalu tokom jedne fizikalne terapije. Na stopalu se pojavila neobična promena bledo-modre boje, uz potpun izostanak pulsa u tom delu noge. Dijagnostikovana je okluzivna angiopatija – začepljenje krvnog suda u butnoj arteriji koje je direktno ugrožavalo ishranu tkiva noge.
Dolazak američkog i ruskog stručnjaka
Iako su lekari upozoravali na ozbiljnost situacije, Tito je u početku odbijao konzilijume i hirurške intervencije, verujući da će se problem rešiti lekovima. Tek nakon pojave snažnih bolova pristao je na pregled stručnog tima, u koji su uključeni i inostrani lekari – čuveni američki kardiohirurg dr Majkl Debejki i ruski stručnjak dr Marat Knjazev.
Nakon pregleda, dr Debejki je predložio ugradnju bajpasa i upozorio da će, ukoliko ta metoda ne uspe, amputacija biti neizbežna. Sa druge strane, dr Knjazev je predlagao nastavak konzervativne terapije uz stalni nadzor.
Odugovlačenje sa operacijom i poslednje reči
Jedan od glavnih razloga za odlaganje operacije bio je sam Titov stav prema mogućem gubitku noge. Plašeći se ishoda, iz njegove blizine uklonjeno je i lično oružje koje je nosio sa sobom. Terapija lekovima nastavljena je mimo medicinske efikasnosti, što je dovelo do pogoršanja stanja i intoksikacije organizma.
Kada je amputacija konačno izvršena, operacija je u prvom momentu protekla uspešno i pacijent se osećao dobro. Međutim, odlaganje zahvata već je ostavilo teške posledice po ostale organe. Usledile su komplikacije, otkazivanje bubrega, reanimacije i unošenje u stanje veštačke kome.
Dr Stanković je naveo da je uzrok zdravstvenog kolapsa bila sklerotična pločica u butnoj arteriji i naglasio da je hirurško lečenje primenjeno kasno. Pre nego što je pao u duboku komu i izgubio mogućnost govora sredinom februara 1980. godine, Tito je izgovorio svoje poslednje reči: „Šta sve ovo treba da znači?!“. Zvanična smrt proglašena je 4. maja 1980. godine u 15.05 časova.
