By ### Slagao sam da znam ruski kako bih dobio posao, a ono što se dogodilo na razgovoru nisam mogao ni sanjati!
Sjedim ja tako ispred tročlane komisije, srce lupa kao ludo, dlanovi mokri, a u glavi mi se vrti onih deset rečenica koje sam prethodne noći naučio napamet.
Direktor me pogleda, nasmiješi se i kaže:
— Izvolite, predstavite nam se na ruskom jeziku.
Ja progutam knedlu, duboko udahnem i počnem:
— Zdravstvujte! Menja zovut Marko. Ja živu v Bosnii. Ja očen rad rabotat s vami…
Pričam ja tako, sve što sam naučio. Ubacio sam čak i nekoliko riječi kojih se nisam najbolje sjećao, ali sam ih izgovorio toliko samouvjereno da sam i sam sebi zvučao kao pravi Rus.
Direktor klima glavom, žena pored njega nešto zapisuje, a treći čovjek me ozbiljno posmatra.
Završim ja svoje izlaganje i pomislim: „Eto, Marko, spasio si se!“
Ali onda direktor kaže:
— Odlično! Vidim da zaista dobro govorite ruski. Naš glavni poslovni partner dolazi iz Moskve. Upravo je danas ovdje, pa ćemo ga pozvati da malo porazgovarate.
Ljudi moji, u tom trenutku meni se život skratio za deset godina!
Počeo sam se preznojavati. U glavi više nisam znao ni kako se kaže dobar dan.
Vrata se otvaraju i ulazi čovjek od nekih pedesetak godina. Visok, ozbiljan, u skupom odijelu.
Pruža mi ruku i počinje pričati na ruskom.
Ja ga gledam.
On gleda mene.
Komisija gleda nas obojicu.
Nisam razumio apsolutno ništa osim riječi „rabota“.
Nasmiješim se i izgovorim jedinu rečenicu koja mi je pala na pamet:
— Da, da! Očen harašo!
Rus me pogleda malo čudno, pa nastavi pričati još brže.
Ja opet:
— Da, da! Spasiba!
Direktor me prekine:
— Gospodine Marko, možete li nam prevesti šta je upravo rekao?
E, tu sam znao da je gotovo.
U glavi mi se već pojavila slika kako izlazim iz firme, spuštene glave, i objašnjavam ženi da od posla nema ništa.
Ali onda se desilo nešto potpuno neočekivano.
Rus se odjednom počeo smijati. Toliko glasno da su se svi u prostoriji zbunili.
Zatim se okrenuo prema direktoru i na našem jeziku rekao:
— Ovaj čovjek nema pojma ruski!
Ja sam problijedio.
A onda je dodao:
— Ali moram priznati, odavno nisam vidio nekoga ko s toliko samopouzdanja priča jezik koji ne zna!
Komisija je prasnula u smijeh.
Ja sam poželio propasti kroz pod.
Skupio sam hrabrost i rekao:
— Gospodo, izvinjavam se. Lagao sam u prijavi. Znam samo nekoliko rečenica. Ovaj posao mi je mnogo potreban. Mislio sam da ću do razgovora uspjeti naučiti barem osnove.
Nastala je tišina.
Direktor je spustio olovku na sto.
— Znate li vi da je iskrenost jedna od najvažnijih stvari u našoj firmi?
— Znam. I razumijem ako me sada izbacite.
Rus me još nekoliko sekundi posmatrao, a onda upitao:
— A recite mi, mladiću, koliko ste vremena potrošili da naučite ovo što ste nam danas izgovorili?
— Cijelu noć, gospodine. Nisam oka sklopio.
On se nasmiješio.
— Znači, kada vam je nešto važno, spremni ste učiti cijelu noć?
— Jesam, gospodine.
Tada se okrenuo prema direktoru i rekao nešto što nikada neću zaboraviti:
— Jezik se može naučiti. Ali volju za radom ne možete kupiti. Dajte ovom momku priliku.
Nisam mogao vjerovati svojim ušima.
Direktor je razmislio, a zatim mi pružio ruku.
— Dobit ćete probni rad od tri mjeseca. Ali pod jednim uslovom.
— Kojim god želite! — odgovorio sam.
— Za tri mjeseca morate naučiti dovoljno ruskog da možete voditi jednostavan poslovni razgovor. I nikada više ne smijete slagati u svojoj prijavi.
Prihvatio sam bez razmišljanja.
Tog dana izašao sam iz firme s osmijehom od uha do uha.
Kupio sam knjige, upisao kurs i svake večeri učio po nekoliko sati.
Tri mjeseca kasnije ponovo je došao isti Rus.
Pogledao me i na ruskom upitao kako napredujem.
Ovog puta sam razumio svaku riječ.
Odgovorio sam mu, ne savršeno, ali dovoljno dobro da se nasmiješi i pruži mi ruku.
A onda mi je rekao:
— Znaš li zašto sam ti onog dana pružio priliku?
— Zato što ste vidjeli da želim raditi?
Odmahnuo je glavom.
— Ne. Zato što si, kada si shvatio da si uhvaćen u laži, imao hrabrosti priznati istinu.
Danas, nekoliko godina kasnije, još uvijek radim u istoj firmi. Ruski govorim tečno, a čovjek koji me tada spasio postao je jedan od mojih najboljih prijatelja.
I kad god se sjetimo našeg prvog susreta, on se nasmije i kaže:
— Marko, hajde nam reci ono tvoje čuveno „Da, da, očen harašo!“
A ja se smijem zajedno s njim.
Jer sam iz svega naučio jednu važnu lekciju:
Laž te možda može dovesti do vrata neke prilike, ali samo rad, znanje i iskrenost mogu ti pomoći da tu priliku zadržiš.
