By ### Prijatelj me pokušao prevariti kako bi dobio posao, ali kada sam se pojavio na razgovoru, dogodilo se nešto što nije mogao ni zamisliti!
Nikada nisam vjerovao da me čovjek kojeg sam smatrao najboljim prijateljem može tako lako izdati. Poznavali smo se više od petnaest godina. Zajedno smo išli u školu, dijelili posljednji novac i pomagali jedan drugome kada je bilo najteže.
Zvao se Damir.
Kada smo obojica ostali bez posla, dogovorili smo se da ćemo zajedno tražiti nove prilike. Jednog dana pronašli smo oglas velike međunarodne kompanije koja je tražila administrativnog menadžera.
Plata je bila odlična, uslovi još bolji, ali postojao je samo jedan problem.
Primali su samo jednog radnika.
Obojica smo poslali prijave.
Nekoliko dana kasnije dobio sam poziv na razgovor. Bio sam presretan i odmah sam nazvao Damira da mu kažem.
Ali njegova reakcija bila je neobična.
„I mene su zvali“, rekao je hladnim glasom.
„Odlično! Neka bolji dobije posao“, odgovorio sam kroz smijeh.
Nije se nasmijao.
Sljedećeg jutra nazvao me ponovo.
„Brate, moram ti nešto reći. Znam čovjeka koji radi u toj firmi. Rekao mi je da je radno mjesto već rezervisano za nekoga ko ima jaku vezu.“
„Pa zašto onda zovu ljude na razgovor?“, upitao sam.
„Čista formalnost. Nemoj se bezveze ponižavati. Ja vjerovatno neću ni otići.“
Nešto u njegovom glasu nije mi se sviđalo.
Poznavao sam ga dovoljno dugo da znam kada nešto skriva.
Zato sam odlučio otići.
Kada sam stigao ispred kompanije, ugledao sam Damirov automobil na parkingu.
Odmah mi je sve bilo jasno.
Ušao sam u zgradu i prijavio se na recepciji.
Nekoliko minuta kasnije vrata čekaonice su se otvorila.
Izašao je Damir.
Kada me ugledao, lice mu je problijedjelo.
„Šta ti radiš ovdje?!“, upitao je.
„Došao sam na razgovor. Isto kao i ti.“
„Ali rekao sam ti da je mjesto rezervisano!“
„Znam. Zato mi je čudno što si ti ipak došao.“
Nije znao šta da odgovori.
U tom trenutku sekretarica je izgovorila moje ime.
Ušao sam u kancelariju u kojoj su sjedili direktor, žena iz kadrovske službe i stariji gospodin kojeg nisam poznavao.
Razgovor je počeo sasvim normalno.
Pitali su me o iskustvu, prethodnim poslovima i načinu na koji rješavam probleme.
Odgovarao sam iskreno.
A onda je direktor postavio neobično pitanje.
„Recite mi, poznajete li kandidata koji se zove Damir?“
Iznenadio sam se.
„Da. On je moj dugogodišnji prijatelj.“
Direktor je pogledao ženu pored sebe.
„Zanimljivo. A šta mislite o njegovim sposobnostima?“
Mogao sam ga ocrniti. Mogao sam im ispričati kako me pokušao spriječiti da dođem.
Ali nisam.
„Damir je sposoban čovjek. Ima iskustva i vjerujem da bi mogao dobro obavljati ovaj posao.“
Direktor se naslonio u stolicu.
„Čak i ako vam kažem da je on o vama govorio potpuno drugačije?“
Osjetio sam kako mi srce ubrzano lupa.
„Kako to mislite?“
Žena iz kadrovske službe otvorila je fasciklu.
„Vaš prijatelj nam je rekao da ste nepouzdani, da često kasnite i da ste s prethodnog posla otpušteni zbog ozbiljnih propusta.“
Nisam mogao vjerovati šta čujem.
„To nije istina! Imam preporuke prethodnih poslodavaca i mogu ih odmah pokazati.“
Direktor je podigao ruku.
„Smirite se. Već smo provjerili vaše preporuke. Znamo da su njegove tvrdnje netačne.“
Nastala je tišina.
A onda je stariji gospodin, koji do tada nije progovorio ni riječ, postavio pitanje.
„Znate li zašto smo vas obojicu pozvali danas?“
Odmahnuo sam glavom.
„Zato što su vaše kvalifikacije gotovo identične. Međutim, nama nije potreban samo sposoban radnik. Potreban nam je čovjek kojem možemo vjerovati.“
Pogledao me pravo u oči.
„Vaš prijatelj je pokušao uništiti vašu reputaciju, a vi ste upravo pohvalili njegove sposobnosti.“
Nisam znao šta da kažem.
„Samo sam odgovorio na vaše pitanje“, rekao sam.
Stariji gospodin se blago nasmiješio.
„Upravo tako.“
Zatim je ustao i pružio mi ruku.
„Čestitam. Posao je vaš.“
Ostao sam bez riječi.
„Molim? Zar nećete razgovarati s ostalim kandidatima?“
„Razgovarali smo sa svima. Vi ste posljednji. A odluku smo upravo donijeli.“
Bio sam presretan.
Zahvalio sam se i krenuo prema izlazu.
Ali direktor me zaustavio.
„Samo trenutak. Postoji još nešto što biste trebali znati.“
Pokazao mi je dokument koji je Damir dostavio uz svoju prijavu.
Na njemu je bilo moje ime.
I moj potpis.
Ali ja taj dokument nikada nisam potpisao!
„Šta je ovo?“, upitao sam.
„Vaš prijatelj je dostavio izjavu u kojoj navodno potvrđujete da ste odustali od konkursa i da podržavate njegovu kandidaturu.“
Gledao sam papir potpuno šokiran.
Damir je falsifikovao moj potpis!
„Ovo nisam ja potpisao“, rekao sam.
„Pretpostavili smo“, odgovorio je direktor. „Zato smo vas lično pozvali da razjasnimo situaciju.“
Kada sam izašao iz kancelarije, Damir je još sjedio u čekaonici.
„I? Kako je prošlo?“, upitao je nervozno.
Pogledao sam ga.
„Dobio sam posao.“
Njegov osmijeh je nestao.
„Nemoguće!“
„Zašto nemoguće, Damire? Zato što si im rekao da sam nepouzdan ili zato što si falsifikovao moj potpis?“
Potpuno je problijedio.
„Brate, mogu ti objasniti…“
„Ne moraš. Sve si mi već objasnio svojim postupcima.“
Okrenuo sam se i krenuo prema izlazu.
Tada je potrčao za mnom.
„Čekaj! Molim te, nemoj nikome govoriti šta sam uradio. Imam porodicu, djecu, kredit…“
Zastao sam.
„I ja imam porodicu, Damire. Jesi li o tome razmišljao kada si pokušao da mi oduzmeš priliku za posao?“
Spustio je glavu.
Prvi put u životu nisam znao šta da kažem čovjeku kojeg sam smatrao bratom.
Mislio sam da je tu kraj naše priče.
Ali tri dana kasnije, dok sam se pripremao za prvi radni dan, zazvonio mi je telefon.
Bio je to direktor kompanije.
„Morate hitno doći u kancelariju“, rekao je ozbiljnim glasom.
„Je li nešto nije u redu?“
„Pronašli smo još jedan dokument koji je vaš prijatelj dostavio. I mislim da biste ga trebali vidjeti.“
Kada sam stigao, direktor me dočekao na vratima.
Na stolu je stajala velika smeđa koverta.
Otvorio ju je i izvadio nekoliko fotografija i kopiju ugovora.
Na jednoj fotografiji bio je Damir.
A pored njega stajao je čovjek kojeg sam odmah prepoznao.
Bio je to moj bivši šef, čovjek zbog kojeg sam prije šest mjeseci ostao bez posla!
„Otkud njih dvojica zajedno?“, upitao sam.
Direktor je uzdahnuo.
„To je upravo ono što pokušavamo otkriti. Ali postoji nešto mnogo ozbiljnije.“
Pokazao mi je posljednju stranicu ugovora.
Na njoj je pisalo da je Damir prije šest mjeseci primio veliku novčanu naknadu od moje bivše firme.
A u opisu isplate stajale su riječi:
„Naknada za uspješno izvršenu internu reorganizaciju i prestanak radnog odnosa zaposlenika.“
Osjetio sam kako mi se noge odsijecaju.
„Hoćete reći da je moj najbolji prijatelj bio plaćen da mi namjesti otkaz?“
Direktor me pogledao ozbiljno.
„Ne možemo to još tvrditi. Ali dokumenti ukazuju na to da je možda imao ulogu u vašem otkazu.“
U tom trenutku dobio sam poruku od Damira.
Pisalo je samo:
„Molim te, nemoj vjerovati svemu što ti pokažu. Postoji razlog zbog kojeg sam to uradio, a kada saznaš istinu o svom bivšem šefu, shvatit ćeš zašto.“
Nekoliko sekundi kasnije stigla je još jedna poruka.
„I nikome ne govori da smo prijatelji. Naročito ne čovjeku koji ti je upravo dao posao.“
Tada sam prvi put pomislio da iza svega stoji nešto mnogo veće od obične ljubomore i borbe za radno mjesto.
A ono što sam otkrio narednog jutra pokazalo mi je da sam vjerovao pogrešnim ljudima mnogo duže nego što sam mogao zamisliti…
Nastavak slijedi…
