By ### Cimerke su mi pojele svu hranu koju mi je mama poslala, a kada sam ih suočila s istinom, njihov odgovor me ostavio bez riječi!
Stajala sam ispred njihovih vrata i čekala da mi otvore. Iza vrata sam jasno čula smijeh i šaputanje.
„Hajde, otvori joj ti“, rekla je jedna.
„Ma šta ima da joj otvaram? Nije joj ime pisalo na kesi“, odgovorila je druga i obje su prasnule u smijeh.
U tom trenutku osjetila sam kako mi krv udara u glavu. Nisam mogla vjerovati da neko može biti toliko bezobrazan.
Pokucala sam još jednom, ovaj put jače.
Vrata je otvorila jedna od njih, potpuno opuštena, s osmijehom na licu.
„Šta je bilo?“, upitala me kao da se ništa nije dogodilo.
„Gdje je hrana koju sam ostavila na kuhinjskom stolu?“, pitala sam je.
Pogledala je drugu cimerku, nasmijala se i rekla:
„Aaa, ono? Pa pojele smo. Mislile smo da je za sve nas.“
Nisam mogla vjerovati šta čujem.
„Kako ste mogle misliti da je za sve kada sam tek došla od kuće? Mama mi je spremila tu hranu, potrošila novac i vrijeme da ja imam šta jesti narednih nekoliko dana!“
A onda je druga iz kreveta dobacila nešto što me potpuno zaledilo.
„Pa šta sad? Nije ti mama poslala zlato. Napravit će ti opet!“
U tom trenutku oči su mi se napunile suzama. Ne zbog hrane, nego zbog njihove drskosti.
Moja mama radi po cijeli dan. Znam koliko se trudi da mi ništa ne nedostaje. Svaki put kada krenem na fakultet, ustane u pet ujutro da mi spremi pite, kiflice, meso i sve ono što zna da volim.
A ove dvije su sve to pojele i još mi se smijale u lice.
„Dobro“, rekla sam tiho. „Od danas više nećete dobiti ni mrvicu od mene.“
Jedna se nasmijala.
„Jao, baš smo se prepale!“
Nisam više ništa govorila. Okrenula sam se i otišla u sobu.
Ali te večeri dogodilo se nešto što je potpuno promijenilo situaciju.
Oko deset sati začula sam kucanje na vratima. Bila je to jedna od starijih cimerki, djevojka s kojom živim već dvije godine.
Ušla je, sjela pored mene i rekla:
„Moram ti nešto ispričati. Ali obećaj mi da nećeš odmah napraviti haos.“
Pogledala sam je zbunjeno.
„Šta se desilo?“
Spustila je glas.
„Nije ovo prvi put da uzimaju tuđe stvari. Jučer sam slučajno čula njihov razgovor. Znaš li šta su planirale?“
Odmahnula sam glavom.
„Rekle su da smo mi ostale glupe jer stalno kupujemo hranu, a one mogu živjeti na naš račun. I još nešto…“
Zastala je.
„Šta još?“, upitala sam.
„Jedna od njih je rekla da će, ako im počnemo prigovarati, gazdi ispričati da ih maltretiramo kako bi nas natjerao da se iselimo.“
Ostala sam bez riječi.
Dakle, nije bila riječ o gladi, neimaštini ili nesporazumu. Sve su radile namjerno.
Sutradan smo se nas tri starije cimerke dogovorile da razgovaramo s gazdom. Nismo željele svađu, samo da se konačno postave pravila.
Kada je gazda došao, pozvao je svih pet djevojaka u zajedničku kuhinju.
Dvije nove cimerke odmah su počele glumiti žrtve.
„Mi se ovdje ne osjećamo dobro. One nas stalno napadaju“, rekla je jedna gotovo plačnim glasom.
Gazda ih je mirno saslušao, a onda izvadio telefon.
„Zanimljivo“, rekao je. „Jer sam jutros dobio jednu poruku koju biste i vi trebale čuti.“
U kuhinji je nastala potpuna tišina.
Pustio je glasovnu poruku, a kada se začuo poznati glas jedne od njih, obje su problijedjele.
U poruci se jasno čulo:
„Ma samo se pravi fina pred gazdom. Ako nas budu gnjavile, reći ćemo da nas maltretiraju. Neka se one sele, mi ćemo ostati.“
Nisam mogla vjerovati svojim ušima.
Jedna od njih pokušala je nešto reći, ali gazda ju je prekinuo.
„Djevojke, ja ovu kuću izdajem studentima već petnaest godina. Nikada nisam imao ovakvu situaciju. Ovdje se mora poštovati tuđa imovina.“
Zatim se okrenuo prema meni.
„A ti mi reci koliko je vrijedila hrana koju su ti uzele.“
Odgovorila sam da ne znam tačno i da mi novac nije najvažniji.
„Nije stvar u novcu. Stvar je u tome što je moja mama to spremala s ljubavlju.“
Gazda je klimnuo glavom.
A onda je rekao nešto što niko od nas nije očekivao.
„Dobro. Onda ćemo sada riješiti još jednu stvar. Jer ovo nije jedina prijava koju sam dobio protiv vas dvije.“
Obje su ga pogledale u šoku.
„Kakva prijava?“, upitala je jedna drhtavim glasom.
Gazda je izvadio papir iz džepa i spustio ga na sto.
A kada smo vidjele šta na njemu piše, shvatile smo da je nestala hrana bila samo početak mnogo većeg problema…
