By Kucnem im na vrata još jednom, malo jače, a one se i dalje smiju. Nakon nekoliko sekundi jedna od njih otvara vrata i mrtva-hladna me pita:
„Šta je bilo? Što lupaš?“
Pitam ih jesu li vidjele kesu s hranom koju sam ostavila na kuhinjskom stolu. Pogledaju se, pa jedna kaže:
„Jesmo, mislile smo da je to za sve nas. Pa zar je problem što smo malo pojele?“
U tom trenutku nisam znala šta da kažem. Nije se radilo o malo hrane. U kesi je bilo mesa, sira, domaćih pita i još nekoliko stvari koje mi je mama spremila da imam za cijelu sedmicu. Sve je nestalo!
Kažem im da nije uredu uzimati tuđe stvari bez pitanja, a druga cimerka se nasmije i odgovori:
„Pa dobro, tebi mama stalno šalje, nama nema ko. Nećeš valjda zbog hrane praviti problem?“
Te riječi su me pogodile više nego sama krađa. Tri godine živim u toj kući i nikada nisam imala problema s cimerkama. Dijelile smo sve što smo mogle, pomagale jedna drugoj i poštovale se. A sada ispada da sam ja loša osoba jer ne želim da neko uzima moje stvari.
Vratim se u sobu, nazovem mamu i ispričam joj šta se dogodilo. Ona se rastuži i kaže:
„Kćeri, nije meni žao hrane. Napravit ću ja tebi opet. Ali nemoj dozvoliti da neko tvoju dobrotu smatra svojom obavezom.“
Te noći nisam mogla zaspati. Razmišljala sam kako smo im sve mi mjesecima pomagale. Jedna cimerka im je posuđivala novac, druga im je kupovala namirnice, a ja sam im često davala ono što donesem od kuće.
Sutradan sam odlučila razgovarati s ostalim djevojkama. Kad sam im ispričala šta se dogodilo, ostala sam zatečena. Ispostavilo se da nisam jedina kojoj su uzimale stvari.
Jednoj su nestajali šamponi i kozmetika, drugoj kafa, a trećoj čak i novac iz ladice. Sve smo do tada šutjele jer nismo željele svađu.
Dogovorile smo se da zajedno razgovaramo s njima i postavimo jasna pravila.
Međutim, kada smo ih okupile u kuhinji, dogodilo se nešto što niko od nas nije očekivao.
Jedna od novih cimerki počela je plakati, dok je druga ljutito ustala i rekla:
„Dobro, kad već hoćete istinu, onda ćemo vam reći sve!“
Pomislila sam da će konačno priznati šta su radile. Ali ono što je zatim izgovorila potpuno nas je šokiralo.
„Vi mislite da smo mi ovdje slučajno? Da smo baš ovu kuću izabrale bez razloga?“
U kuhinji je nastala potpuna tišina.
Pogledala sam ostale cimerke, a onda je djevojka iz torbe izvadila nekoliko papira i spustila ih na sto.
Na jednom od njih bilo je ime našeg gazde.
Tada sam shvatila da problem s nestalom hranom možda nije ni približno najveći problem koji nas čeka.
A sve je počelo od jedne obične kese hrane koju mi je mama spremila s toliko ljubavi…
