By Odrastanje sa izraženim fizičkim karakteristikama može duboko oblikovati čovekovu ličnost i samopouzdanje. Kler (Claire) je rođena sa velikim urođenim belegom koji joj je prekrivao skoro celu levu stranu lica. Od najranijeg detinjstva naučila je da stranci prvo primete njen nedostatak, a tek onda nju. Iako ju je majka učila da dostojanstveno odgovara na gruba pitanja, Kler je detinjstvo provela sklanjajući se od kamera, birajući mesta u restoranima okrenuta ka zidu i plačući u kupatilima.
Kao šesnaestogodišnjakinja, počela je da vodi tajni dnevnik pod dramatičnim nazivom: „Stvari koje bi ljudi primetili da je moje lice drugačije“. U njemu je beležila sve ono što je želela da okolina vidi umesto belega – svoj smeh, odlično pamćenje, talenat za pevanje i spremnost da pomogne drugima. Kada je napunila trideset godina, saznala je da je tehnologija uklanjanja napredovala i, nakon dugog oklevanja, prelomila je da ode na operaciju. Želela je samo jedno: da prestane da se pita ko bi bila da je rođena drugačija.
Šokantan povratak kući i prekrivena ogledala
Operacija je prošla u najboljem redu. Hirurg je privremeno podigao zavoje, potvrdio da sve izgleda odlično, ali je strogo zabranio Kler da se gleda u ogledalo dok otok ne splasne, kako ne bi stekla pogrešan utisak o svom novom licu. Tokom vožnje kući, Kler se osećala neobično lagano, ali njen suprug Džastin (Justin) bio je neuobičajeno tih i napet.
Pravi šok usledio je kada su zakoračili u stan – svako ogledalo u kući bilo je prekriveno. Peškiri su visili preko ogledala u hodniku, čaršav je prekrivao veliko ogledalo u spavaćoj sobi, a čak je i njeno malo džepno ogledalo nestalo. Kler je preplavio strah da se nešto strašno dogodilo tokom operacije. Džastin ju je uzeo za ruke, sa suzama u očima, i tiho rekao: “Pozovi mamu pre nego što pogledaš.”
Tajni dnevnik i zaboravljena fotografija
Međutim, strah se ubrzo pretvorio u zbunjenost, a potom i u talas emocija. Ispostavilo se da je Klerina majka tog jutra, čisteći ostavu, pronašla njen stari tinejdžerski dnevnik i odnela ga Džastinu dok je Kler bila u operacionoj sali. Džastin je pročitao dnevnik i shvatio koliko je dubok bio njen bol i uverenje da je manje vredna.
Džastin je otvorio dnevnik na sredini. Ispod rečenice iz njenih tinejdžerskih dana: „Način na koji pomažem kupcima“, stajala je stara fotografija za koju Kler nije ni znala da postoji. Prikazivala je Kler godinama ranije, pre nego što je uopšte upoznala Džastina, kako u knjižari u kojoj je radila sa osmehom pomaže starijem čoveku. Beleg je bio jasno vidljiv, ona nije pozirala niti se skrivala. Bila je potpuno prirodna i prelepa u svojoj dobroti.
Ispostavilo se da je tu fotografiju napravio upravo Džastin, mnogo pre nego što su zvanično počeli da se zabavljaju.
Raskrinkavanje “misterioznog obožavaoca”
Kako bi joj dokazao da je njegova ljubav oduvek bila usmerena na nju, a ne na njene nesigurnosti, Džastin je pred njom pozvao Maju (Maya), ćerku bivšeg vlasnika te knjižare. Maja se uključila putem video-poziva, otišla do stare arhive i pred kamerom pokazala stare kontakt-liste sa humanitarne akcije od pre mnogo godina. Na gotovo svakoj fotografiji, objektiv kamere je nesvesno lutao prema Kler.
Zatim je Maja podelila ekran i pokazala imejl koji joj je Džastin poslao noć nakon te akcije: „Da li je slobodna žena koja je pronašla onu staru knjigu o jedrenju?“ Maja mu je tada odgovorila: „Zove se Kler. Radi utorkom i četvrtkom. Nemoj da budeš čudan.“
Kler se kroz suze prisetila tog događaja. Provela je sate zovući biblioteke i preprodavce širom zemlje kako bi tom starijem čoveku pronašla knjigu za njegovu suprugu koja je gubila vid, a potom je organizovala da joj volonteri snime audio-verziju. Kler je na to potpuno zaboravila, ali Džastin nije. Posmatrao ju je sa strane i zaljubio se u njenu dušu pre nego što je uopšte saznao njeno ime.
Novo lice i stara istina
Džastin je priznao zašto je prekrio ogledala: “Nisam ih prekrio jer se plašim tvog izgleda. Prekrio sam ih jer sam znao da će prva stvar koju uradiš biti potraga na mom licu za dokazom razočaranja. Nisam želeo da moj umor ili zabrinutost protumačiš kao dokaz da mi se ne sviđaš.”
Kler je polako prišla ogledalu i sklonila peškir. Ispod njega je stajalo njeno novo lice – otečeno, sa bledom kožom na mestu gde je nekada bio beleg, uokvireno zavojima. Ali odmah ispod ogledala stajala je ta stara fotografija iz knjižare. Shvatila je ključnu stvar: Džastin je izabrao i voleo devojku sa belega davno pre nego što je ona sama poverovala da zaslužuje ljubav.
Nekoliko nedelja kasnije, kada je otok potpuno spao, Kler i Džastin su ponovo pomagali na humanitarnoj akciji. Kada joj je njena tetka Deniz prokomentarisala kako konačno izgleda prelepo i kako je divno što je to „popravila“, Kler je smireno odgovorila rečenicom koja je prekinula godine ucenjivanja: “Operacija je promenila moju kožu. Nije ispravila moj život.”
Na zajedničkom fotografisanju na kraju večeri, Kler je stala pored mlade tinejdžerke koja je takođe imala promenu na licu i stidljivo se sklanjala od kamere. Kada je objektiv škljocnuo, Kler po prvi put u životu nije razmišljala o tome koja strana njenog lica je okrenuta ka kameri – bila je previše zauzeta uživanjem u trenutku i ljudima koji stoje pored nje.
