By Svakodnevno koristimo predmete čije nazive uzimamo zdravo za gotovo, uvereni da govorimo čistim maternjim jezikom. Međutim, ako biste danas u prodavnici zatražili posudu u kojoj držite vodu za brisanje poda ili u koju sakupljate voće u bašti, gotovo sigurno biste upotrebili tuđicu. Reči „kofa“ i „kanta“, koje označavaju ovu nezaobilaznu posudu u svakom domaćinstvu, zapravo su pozajmljenice iz stranih jezika koje su se sa vekovima potpuno saživele sa našim govorom.
Reč kofa u naš jezik stigla je sa Istoka, tokom viševekovnih turskih osvajanja i kulturnih uticaja na Balkanu. S druge strane, reč kanta usvojili smo znatno kasnije iz nemačkog jezika. Obe reči su se do te mere odomaćile u savremenom srpskom jeziku da ih danas retko ko doživljava kao strane izraze. Nasuprot njima, izvorna i stara srpska reč za ovaj predmet gotovo je potpuno nestala iz svakodnevne komunikacije i mlađe generacije je retko prepoznaju.
Ta zaboravljena srpska reč glasi – kabao.
Kabao je u prošlosti označavao tradicionalnu drvenu posudu sa jednom drškom, koja se na našim prostorima vekovima aktivno koristila u seoskim domaćinstvima. Služila je pre svega za mužu krava, ovaca i koza, kao i za donošenje sveže vode sa bunara ili izvora.
Kako su drvene posude u domaćinstvima postepeno zamenjene trajnijim limenim, a potom i modernim plastičnim posudama, tako je i sam kabao izbačen iz upotrebe. Zajedno sa nestankom predmeta, i reč „kabao“ tiho je otišla u istoriju i prešla u zaborav.
Ipak, iako je sam drveni predmet praktično nestao iz svakodnevnog života, reč je uspela da preživi na veoma zanimljiv način – kroz jedan od najpoznatijih narodnih idioma. Kada napolju padaju obilne i pljuskovite padavine, u narodu se često kaže da „lije kao iz kabla“. Većina ljudi ovaj izraz koristi potpuno automatski, ne znajući da njime zapravo slikovito opisuju naglo i silovito prosipanje velike količine vode iz te stare, drvene posude.
Ovaj lingvistički primer na najbolji način pokazuje kako se jezik neprekidno menja i oblikuje pod uticajem istorijskih i društvenih okolnosti, ali i kako se u njemu, kroz ustaljene fraze i idiome, vekovima čuvaju tragovi naše zaboravljene materijalne kulture i tradicije.
