By ### „KOMŠIJA, MUŽ MI JE NA PUTU, A MENI TREBA MUŠKARAC KOJI ZNA RADITI RUKAMA!“ – Otišao sam kod nje u devet navečer, a ono što sam zatekao u spavaćoj sobi nikada neću zaboraviti!
Imam 56 godina, razveden sam već skoro deset godina i živim sam u malom stanu na trećem spratu. Navikao sam na samoću, tišinu i svakodnevnu rutinu. Nisam ni slutio da će mi jedna obična večer potpuno promijeniti život.
Sve je počelo kada se u našu zgradu doselila nova komšinica. Zvala se Marina, imala je oko 40 godina, dugu smeđu kosu i osmijeh koji je mogao razoružati svakog muškarca.
Uvijek bi me ljubazno pozdravila, a ponekad bismo popili kafu ispred zgrade.
Jednog popodneva sreli smo se na stepenicama. Prišla mi je, pogledala me pravo u oči i tiho rekla:
„Komšija, muž mi je na putu, a meni hitno treba muškarac koji zna dobro raditi rukama.“
Zastao sam. Nisam znao šta da kažem.
„Znate, ja sam već u godinama…“, pokušao sam se našaliti.
Ona se nasmijala.
„Ma nemojte tako! Baš mi treba neko iskusan. Dođite večeras oko devet. Bit ću sama.“
Srce mi je počelo lupati kao da imam dvadeset godina.
Cijelo popodne nisam mogao prestati razmišljati o njenim riječima. Obukao sam najbolju košulju, obrijao se, stavio malo parfema i usput kupio bocu dobrog vina.
Tačno u devet pokucao sam na njena vrata.
Otvorila ih je u elegantnoj haljini, nasmiješila se i odmah me povukla unutra.
Zaključala je vrata, uhvatila me za ruku i rekla:
„Skidaj se, da vidim jesi li spreman!“
Ostao sam potpuno zbunjen.
„Molim?!“
„Pa skidaj sako i zavrni rukave! Nemamo vremena za gubljenje!“
Prije nego što sam uspio bilo šta pitati, odvela me pravo prema spavaćoj sobi.
A kada je otvorila vrata, umalo sam ispustio bocu vina.
Nasred sobe stajao je ogroman ormar, potpuno rastavljen na desetine dijelova. Po podu su bili razbacani šarafi, daske, ladice i nekakva metalna konstrukcija.
„Evo ga!“, rekla je oduševljeno. „Kupila sam ga prije tri dana, ali nikako da ga sastavim. Muž mi se vraća sutra, a obećala sam mu da će spavaća soba biti sređena!“
Gledao sam čas u nju, čas u ormar.
„Znači… zato vam treba muškarac koji zna raditi rukama?“
„Pa naravno! Šta ste vi mislili?“, upitala je nevino.
Osjetio sam kako mi lice gori od stida.
„Ma ništa, ništa… Samo sam mislio da će posao biti malo drugačiji.“
Marina se počela smijati toliko glasno da je morala sjesti na krevet.
„Komšija, nemojte mi reći da ste se zbog ormara toliko namirisali!“
Nisam znao gdje bih od sramote.
Ipak, skinuo sam sako, zavrnuo rukave i prihvatio se posla.
Tri sata smo sastavljali ormar. Ona mi je dodavala alat, ja sam pokušavao odgonetnuti uputstvo, a svakih deset minuta oboje bismo prasnuli u smijeh.
Kada smo konačno završili, bilo je skoro jedan poslije ponoći.
Marina je otvorila vino koje sam donio, nasula nam po čašu i rekla:
„Znate šta, komšija? Vi ste stvarno poseban čovjek.“
Nasmijao sam se.
„Poseban ili naivan?“
„Pomalo oboje“, odgovorila je kroz smijeh.
Pomislio sam da je tu kraj mojim neobičnim večernjim avanturama.
Ali onda se začulo snažno kucanje na ulaznim vratima.
Marina je problijedjela.
„Bože dragi… To je moj muž! Trebao se vratiti tek sutra!“
Pogledala je mene, zatim moju otkopčanu košulju, bocu vina na stolu i sat koji je pokazivao jedan poslije ponoći.
„Komšija“, prošaptala je, „mislim da sada imamo mnogo veći problem od ormara.“
Vrata su se ponovo zatresla od kucanja.
A onda se izvana začuo dubok muški glas:
„Marina, otvaraj! Vidim da ti je upaljeno svjetlo!“
U tom trenutku shvatio sam da će ovo biti najduža noć u mom životu…
A ono što se dogodilo kada je njen muž konačno ušao u stan bilo je toliko nevjerovatno da se o tome u našoj zgradi i danas priča!
