By Konobarica me upozorila na čovjeka s kojim sam bila na spoju, a ono što sam pročitala na računu zaledilo mi je krv u žilama.
Drhtavim rukama otvorila sam presavijeni račun. Na njegovoj poleđini, sitnim i užurbanim rukopisom, pisalo je:
„Molim te, nemoj se okretati. Čovjek s kojim si večeras došla nije onaj za koga se predstavlja. Vidjela sam ga ovdje već nekoliko puta, svaki put s drugom ženom. Posljednja djevojka koja je bila s njim nestala je prije tri sedmice. Ako ti ponudi da te odveze kući, nemoj pristati. I najvažnije, nemoj mu reći da sam te upozorila.“
Srce mi je počelo toliko snažno lupati da sam jedva disala.
Pogledala sam prema muškarcu koji je stajao nekoliko koraka ispred mene. Zvao se Marko. Barem mi je tako rekao. Upoznali smo se preko društvenih mreža prije dvije sedmice. Bio je pažljiv, duhovit i nevjerovatno šarmantan.
Sada mi je svaki njegov osmijeh izgledao drugačije.
„Je li sve u redu?“ upitao je, primijetivši da sam zastala.
Brzo sam zgužvala račun i ugurala ga u džep.
„Jeste, samo sam se sjetila da moram nazvati sestru.“
Njegovo lice se promijenilo.
„Možeš je nazvati kasnije. Hajde, auto je odmah iza ugla.“
U tom trenutku osjetila sam kako mi se stomak steže od straha.
„Zapravo, radije bih prošetala. Lijepa je večer.“
Marko se nasmijao, ali njegove oči nisu pratile osmijeh.
„Nemoj biti tvrdoglava. Rekao sam ti da ću te odvesti kući.“
Napravio je korak prema meni i uhvatio me za zglob. Stisak mu je bio toliko snažan da sam se trgnula.
„Pusti me“, rekla sam tiho.
Nagnuo se prema meni i prošaputao:
„Misliš da ne znam šta ti je konobarica napisala?“
Krv mi se sledila.
Prije nego što sam uspjela odgovoriti, začula sam glas iza njegovih leđa.
„Gospodine, policija je već na putu.“
Bila je to konobarica.
Marko je naglo pustio moju ruku. Nekoliko sekundi gledao je čas mene, čas nju, a zatim se okrenuo i potrčao prema parkingu.
Konobarica me povukla nazad u restoran i zaključala vrata.
„Jesi li dobro?“ upitala je.
Nisam mogla izgovoriti ni riječ. Samo sam klimnula glavom.
„Moram ti nešto pokazati“, rekla je i izvadila telefon.
Na ekranu je bila fotografija mlade žene s dugom smeđom kosom. Ispod fotografije pisalo je: „Nestala prije 21 dan.“
Prepoznala sam djevojku.
Bila je to moja bivša školska prijateljica, Ana, s kojom sam izgubila kontakt prije nekoliko godina.
„Bože moj…“, prošaputala sam. „Ja poznajem ovu djevojku.“
Konobarica je problijedjela.
„Onda moraš znati još nešto. Prije nego što je nestala, ostavila je nešto kod mene.“
Iz džepa kecelje izvukla je malu crnu bilježnicu.
Otvorila ju je na posljednjoj stranici i pružila mi je.
Tamo je, velikim slovima, bilo napisano moje ime.
A ispod njega stajala je rečenica zbog koje su mi se noge odsjekle:
„Ako se meni nešto dogodi, ona je sljedeća. On je već dugo prati.“
U tom trenutku zazvonio je moj telefon.
Na ekranu je pisalo: „Marko“.
Nisam se javila.
Nekoliko sekundi kasnije stigla je poruka:
„Nisi trebala čitati taj račun. Sada ćeš saznati zašto sam baš tebe izabrao.“
Pogledala sam kroz prozor restorana i ugledala nešto što me potpuno slomilo.
Na drugoj strani ulice, u parkiranom automobilu, sjedila je žena koja je nevjerovatno ličila na Anu.
A onda je podigla glavu i pogledala pravo u mene.
Bila je živa. Ali ono što mi je pokazala kroz prozor bilo je još strašnije od svega što sam te večeri saznala…
