By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Kada smo se preselili u novi stan, moj sin Vuk je u kutiji sa stvarima pronašao stari bebi-alarm. Onaj beli, sa antenom, koji smo koristili dok je bio beba. Tražio je da ga stavi pored kreveta, „da bude kao voki-toki“. Pustila sam ga. Baterije su ionako bile skoro prazne. SavetiZa Decu
Posle nekoliko nedelja primetila sam da Vuk ide na spavanje bez ikakvog negodovanja. Dete koje je godinama tražilo „još pet minuta“ odjednom je samo u devet govorilo „laku noć“ i zatvaralo vrata.
Onda sam počela da čujem šapat iz njegove sobe.
Glas iz zvučnika
Mislila sam da priča sam sa sobom, kao sva deca. Jedne noći, oko jedanaest, ustala sam po vodu i stala ispred njegovih vrata. Vuk je spavao. A iz bebi-alarma, tiho, čuo se promukli ženski glas.
„…i tako je mali ribar ostao na ostrvu sam, a more je bilo sve veće… Spavaj, sine. Sutra ću ti reći kraj.“
Krv mi se sledila. Uzela sam alarm, otišla u kuhinju i pritisnula dugme. „Ko je to? Ko ste vi?“
Tišina. Pa šuškanje. Pa isti glas, sada uplašen: „Izvinite… nisam znala da neko drugi sluša. Molim vas, nemojte da ga ljutite. Molim vas, nemojte mu ga oduzimati.“
Prekinula sam vezu. Cele noći nisam spavala. Neko nepoznat je mesec dana svake noći razgovarao sa mojim detetom.
Vrata preko puta
Ujutru sam pitala Vuka. Uopšte se nije uplašio. „To je baka Milka“, rekao je kao da je to najnormalnija stvar. „Ona zna najbolje priče na svetu. I ona je isto sama noću, kao ja.“
Bebi-alarm, kako se ispostavilo, hvatao je signal sa istog takvog uređaja u susednom stanu, preko zida. Pozvonila sam na ta vrata spremna da vičem.
Otvorila mi je sitna starica od preko osamdeset godina, sa štapom, u kućnoj haljini. U ruci je držala identičan beli alarm. Iza nje, u dnevnoj sobi, video se na zidu veliki portret dečaka u školskoj uniformi.
Kada me je videla, počela je da plače.
Baka Milka
Taj alarm je kupila pre dvadeset godina, kada joj je muž bio vezan za krevet, da ga čuje iz kuhinje. Muž je umro, a ona nikada nije isključila uređaj. „Navikla sam da čujem disanje u kući“, rekla je.
Jedne noći je iz njega čula dečji glas kako pita: „Ima li nekoga? Ja ne mogu da spavam.“ Bio je to moj Vuk. Ona mu je odgovorila. I od te noći mu je svako veče pričala bajke, iste one koje je pričala svom sinu.
Dečak sa portreta bio je njen sin Stefan. Poginuo je sa devetnaest godina, u saobraćajnoj nesreći. Posle toga, kako mi je rekla, više nikome nije pričala priče.
„Kada me je ovaj vaš mali pitao da li znam bajku o ribaru, ja sam se rasplakala“, rekla je. „Stefan je tu bajku tražio svako veče. Mislila sam da me je Bog čuo.“
Danas
Taj dan sam joj odnela ručak. Sledećeg dana, Vuk je otišao kod nje da čuje kraj priče o ribaru uživo. Sada odlazi skoro svaki dan posle škole. Ona ga uči da igra domine, on njoj pokazuje crtane filmove na tabletu.
Moji roditelji su umrli pre nego što se Vuk rodio. On nikada nije imao baku. Sada je ima, preko zida, i to je, kaže, „najbolja baka na svetu jer zna sve priče napamet“.
Bebi-alarm i dalje stoji pored njegovog kreveta. Ponekad uveče, pre nego što zaspi, pritisne dugme i kaže: „Laku noć, baka Milka.“ A iz zvučnika se začuje: „Laku noć, sine.“
I svaki put mi se steže grlo.
