By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Moja majka Stana bila je tiha žena. Udovica, penzionisana krojačica, sa malom penzijom i još manjim zahtevima. Imala je samo jedan luksuz: svake srede u pet popodne išla je kod frizera.
Dvadeset godina. Po kiši, po snegu, sa temperaturom. Sreda je bila svetinja.
Frizura koja se nije menjala
Brat i ja smo se šalili na njen račun. Kosa joj je uvek bila ista: skupljena u punđu, bez farbe, bez minivala. „Mama, za te pare bar da te ofarbaju“, govorila sam. Ona bi se samo nasmešila i popravila ukosnicu.Pošalji cveće
Jednom sam joj za rođendan kupila vaučer u dobrom salonu u centru. Zahvalila se, stavila ga u fioku i sledeće srede otišla „kod svoje frizerke“. Vaučer sam našla posle njene smrti. Nije ga ni otvorila.
Priznajem, bilo je godina kada sam posumnjala da ima nekoga. Udovica, sama, svake srede doterana… Nikada je nisam pitala. Mislila sam: neka je, zaslužila je.
Sahrana
Umrla je u martu, u sedamdeset šestoj godini. Očekivali smo dvadesetak ljudi: rodbinu, dve komšinice, jednu koleginicu iz fabrike.
Kada smo stigli na groblje, ispred kapele je stajala grupa ljudi koje nikada u životu nisam videla. Četrdesetak njih. Muškarci i žene, od dvadeset do pedeset godina. Neki u odelima, neki u radničkim jaknama. Jedna devojka u uniformi medicinske sestre.
Svako od njih je u ruci držao po jednu belu ružu.
Brat mi je šapnuo: „Jesu li pogrešili sahranu?“
Nisu. Jedan po jedan prilazili su kovčegu, spuštali ružu i govorili istu rečenicu: „Hvala vam, učiteljice Stano.“
Moja majka nikada nije bila učiteljica.
Sreda u pet
Posle opela prišla mi je žena mojih godina, uplakana, i uhvatila me za ruke.
„Vi ste njena ćerka? Ja sam Jasmina. Vaša majka me je naučila da čitam.“
I onda sam saznala gde je moja majka išla dvadeset godina.
Na drugom kraju grada postoji dom za decu bez roditeljskog staranja. Svake srede u pet, moja majka je tamo držala „čas“: deci koja su zaostajala u školi pomagala je da nauče da čitaju i pišu, a devojčice je učila da šiju. Dugme, porub, pa haljinu. Govorila im je: „Ko zna da čita i da šije, taj nikad nije ni gladan ni sam.“Istraži nauke
Belu ružu je svakom detetu donosila na dan kad napusti dom. Jednu, iz svoje bašte, uz reči: „Da znaš da te je neko ispratio.“
Jasmina je danas krojačica sa svojom radnjom. Mladić u odelu je pravnik. Devojka u uniformi radi na dečjoj hirurgiji. Četrdeset ljudi koje je moja majka ispratila u život došlo je da isprati nju.
Zašto nam nije rekla
To sam pitala upravnicu doma. Rekla mi je: „Pitala sam je isto. Odgovorila je: ’Ako kažem, to postaje moje dobro delo. Ovako je samo njihova sreda.’“
U njenoj fioci, ispod onog vaučera, našla sam svesku. Dvadeset godina sreda: imena, datumi, i pored svakog imena po jedna rečenica. „Jasmina danas pročitala celu stranu.“ „Marko prvi put napisao svoje ime.“
Sada ja idem sredom u pet. Ne znam da šijem kao ona, ali znam da čitam. A u bašti sam zasadila još jedan red belih ruža.
