By Nagorela koverta sa fakulteta stajala je neotvorena na našem kuhinjskom pultu još od noći kada sam izvukao sedmogodišnju Viki iz naše kuće u plamenu. A onda se pojavila tetka Denis u ružičastom kaputu, počela da oslovljava sebe sa „mamica“ i uveravala sve da će se saslušanje brzo završiti. Nije imala pojma šta u njenom planu nedostaje.
Socijalna radnica je otvorila moj frižider i zavirila unutra. Stajao sam iza nje sa rukama duboko u džepovima radnih pantalona, dajući sve od sebe da sakrijem nervozu. Mleko, jaja, jogurt, jabuke, ostaci piletine od prethodne večeri i tri male kutije sa već spakovanim užinama za Viki.
Žena je kleknula da proveri najnižu policu. „Neko je prijavio da u kući često nema hrane. Ovo je treća prijava u poslednjih pet nedelja.“ Progutao sam knedlu i kratko se nasmejao, iako ništa od toga nije bilo smešno. „Znam.“
Iza nas, Viki je sedela za kuhinjskim stolom i bojila konja u ljubičasto. Socijalna radnica se okrenula ka njoj: „Viki, da li Majkl ikada zaboravi da napravi doručak?“ Moji prsti su se zgrčili u džepovima. Moja mlađa sestra nije ni podigla pogled. „Ponekad“, rekla je. Zatvorio sam oči. A onda je dodala: „Svoj doručak. Meni uvek napravi prvo. Onda kaže da će jesti kasnije, ali nekada mora da žuri na posao.“
Buljio sam u pod. To me je pogodilo jače od same optužbe. Žena me je posmatrala nekoliko trenutaka.
Pre samo tri meseca birao sam između dva studentska menija. Sada su stranci proveravali da li imam dovoljno pahuljica u kući da odgajam sedmogodišnje dete. Moji roditelji su poginuli u požaru koji je uništio skoro sve što smo imali. Vratio sam se kroz gust dim i izvukao Viki napolje. Nakon toga, sud mi je dodelio privremeno starateljstvo dok se sve ne reši.
Moja tetka Denis i njen muž Howard sada su tražili trajno starateljstvo, a Denis je insistirala na tome da je usvojenje sledeći korak.
Odložio sam fakultet. Prihvatio sam jutarnju smenu u magacinu i radio večeri u prehrambenoj prodavnici, uklapajući sve oko Vikine škole i boravka. Naučio koji deterdžent joj izaziva osip. Potpisivao školske papire. Ukapirao da kada se probudi vrišteći u jedan ujutru, ne želi da budem u njenoj sobi — želela je da stojim tačno ispred vrata. Mogao sam to da podnesem. Mogao sam sve to da podnesem. Ili sam barem to tvrdio pred svima.Trguj Stranim Valutama
Istražiteljka je skupila svoje papire: „Današnja prijava deluje neosnovano.“ „Opet?“, upitao sam. Uzdahnula je: „Opet.“ Ispratio sam je do vrata. Pre nego što je izašla, zastala je: „Majkle? Učestale prijave te ne čine automatski krivim. Ali obrasci ponašanja su bitni.“
Izašla je. Već sam dobro znao o čijem obrascu ponašanja govori.
Denis se pojavila 40 minuta kasnije. Nosila je krem kaput koji je verovatno koštao više od moje dvomesečne kirije i držala ukrasnu kesu sa svetlucavim jednorogom. Viki ju je primetila kroz prozor i odmah prestala da boji. To mi je reklo više od bilo kakve prijave.
Denis je ušla čim sam otvorio vrata: „Evo je! Moja prelepa mala unuka!“ Pružila je kesu. Viki je sedela nepomično. Denisin osmeh se stegao: „Za tebe je, draga. Otvori.“ Viki me je prvo pogledala. Klimnuo sam glavom: „Slobodno.“ Unutra je bio skup ružičasti kaput. Viki je prešla prstima preko rukava: „Lep je.“ Denis se ozarila: „Trebaće ti nešto toplo kod nas kući.“ Pogledao sam je: „Kod vas kući?“ Okrenula se ka meni, iznenađena što sam uočio detalj: „Mislim… za posete.“ „To nisi rekla.“ Denis je uzdahnula: „Majkle, mora li sve da bude borba? Mi samo želimo ono što je najbolje za nju.“
Hauard je ušao za njom držeći dve kafe. Stravično mi je klimnuo glavom: „Kako je prošla inspekcija?“ Samo sam ga gledao. Denisin pogled je poleteo ka mužu. Prekasno. „Zanimljivo“, rekao sam. „Nisam vam rekao da je bila inspekcija.“ Hauard je gucnuo kafu: „Denis je spomenula da postoje brige.“ „Brige od koga?“ Denis se umešala: „Ne budi detinjast.“ „Imam 19 godina!“, odbrusio sam. „Izgleda da je to čitava vaša optužnica protiv mene.“ Pustila je glas: „Niko nije protiv tebe, Majkle.“ „Tri prijave u pet nedelja!“, rekao sam. Odhuknula je: „Ne mogu da kontrolišem šta ljudi prijavljuju.“ „Ali si prilično dobro obaveštena o njima.“
Hauard je stao između nas: „Nemojmo ovo pred Viki.“ To je bar bilo razumno. Pogledao sam ka stolu — Viki je potpuno prestala da crta. Smirio sam glas: „Šta hoćeš, Denis?“ „Želim da dobiješ svoj život nazad.“ „Ja imam život.“ Nasmejala se: „Dva posla i bez fakulteta?“ Pogled joj je odlutao ka pultu, gde je nagorela koverta virila ispod gomile školskih papira. „Imao si planove. Tvoja majka je bila tako ponosna kada si primljen. Ti imaš 19 godina, Majkle. Idi i živi te godine. Pusti odrasle da se pobrinu za ostalo.“
Špijunka u Vikinoj ruci se slomila na pola. Denis se okrenula ka njoj: „Dušo…“ „Nemoj“, rekao sam. Okrenula se ka meni: „Molim?“ „Ne obraćaj joj se kao da si bila tu sve vreme.“ Crvenilo je udarilo Denis u obraze. Pre tri meseca jedva da je znala koje crtaće Viki gleda ili šta jede za doručak. Sada je svaka njena rečenica bila upakovana u „dušo“, „moja devojčica“ ili „mamica Denis“.
Denis je zgrabila torbicu: „Vidimo se u subotu.“ „Ne.“ Ruka joj je zastala. Hauard se namrštio: „Poseta je već ugovorena.“ „Za subotu popodne“, podsetio sam ga. „Ne preko noći.“ Denis se blago osmehnula: „Za sada.“ Zatim se sagnula ka Viki: „Mamica Denis će ti doneti tvoj novi kaput.“ Viki je podigla pogled. Izraz lica joj je postao potpuno hladan: „Ti nisi moja mamica.“ Denis je trepnula: „Dušo, mislila sam da bi jednog dana to moglo delovati prirodno…“ „Ja sam već imala jednu“, odgovorila je Viki.Pretraži Luksuzne Nekretnine
Svetlo je nestalo iz Denisinih očiju. Hauard se pročistio grlo. Denis je krenula ka Vikinom ramenu, ali sam stao između njih: „Vreme je da idete.“ Zenice su joj se skupile: „Stvarno misliš da će sudija pogledati OVO i izabrati TEBE? Pre nas?“ Pokazala je rukom po mojoj kuhinji — jeftini elementi, polovan sto, moje radne čizme pored vrata. Otvorio sam vrata: „Saznaćemo.“ Prošla je pored mene, a Hauard za njom. Denis je zastala na tremu: „Razmisli o ovome što radiš. Misliš da to što zadržavaš Viki dokazuje da je voliš? Ponekad voleti nekoga znači priznati da ne možeš da mu pružiš sve.“ Pogledala je ka koverti sa fakulteta i otišla.
Dva dana kasnije, nakon ugovorene posete kod Denis i Hauarda, zatekao sam Viki na podu kupatila u pidžami. Obično bi tražila sendvič sa sirom posle posete, ali te večeri nije ni dotakla večeru. Seo sam ispred vrata kupatila: „Hoćeš društvo?“ „Ne.“ „U redu.“ Ostao sam ipak.
Nakon nekog vremena, odškrinula je vrata. Oči su joj bile crvene: „Da li moram da ih zovem mama i tata?“ „Ne.“ „Kažu da će tako biti lakše.“ „Za koga?“ Viki je povukla rukav pidžame: „Tetka Denis je rekla da ću imati veću sobu.“ „Tebi se sviđa tvoja soba.“ Klimnula je glavom. „Pa šta nije u redu?“ Viki je prošaputala: „Internat ima konje.“ Ispravio sam se: „Kakav internat?“ Uplašeno me je pogledala: „Ne znam. Rekla je da možda kasnije odem tamo jer odraslima treba mir.“
Šest dana kasnije, popodne uoči konačnog saslušanja, otišao sam da pokupim Viki. Guma na mom biciklu se izduvala na pola bloka od Denisine kuće. Čučnuo sam ispod otvorenog prozora i izvadio pribor za krpljenje.
Tada sam čuo Denis: „Što se pre ovo završi, pre ćemo prestati da organizujemo svoje živote oko tog deteta.“ Hauard je rekao nešto što nisam razabrao, a onda je Denis nastavila glasnije: „Ne, ozbiljna sam. Stalno plače. Zapitkuje za moju sestru. Neće da nas zove mama i tata. Iscrpljena sam.“ Hauardov glas se približio: „To je privremeno.“ „Upravo tako. Čim nas imenuju za staratelje, sređujemo dokumentaciju za internat i idemo dalje.“ „A Majkl?“ „On se vraća svom životu.“ Tišina. A onda je Hauard rekao: „Novcem se i dalje mora upravljati kako treba.“ Denis se tiho nasmejala: „Naravno. Ali između školarine, smeštaja, prevoza, smanjenja radnih sati, kućnih troškova… Ne radimo ovo besplatno. Kad postanemo staratelji, taj fond može da ponese dovoljno tereta da ne moramo više ovako da živimo. Zašto bi inače iko ovo preuzeo na sebe?“
Posegnuo sam za telefonom, ali sam stao. Snimak napravljen ispod prozora možda nikada ne bi bio prihvaćen na sudu. Ali Denis mi je upravo dala pravo pitanje: šta je tačno mislila da će Vikin fond da finansira?
Zakrpio sam gumu, otišao do ulaznih vrata i pokucao kao da ništa nisam čuo. Denis je otvorila sa osmehom, Viki je izašla sa rančem i čim me je videla, ramena su joj se opustila.
Te noći, kada je Viki zaspala, pozvao sam svoju pravnu zastupnicu i ispričao joj sve. „Nemam snimak“, rekao sam. „Dobro je“, odgovorila je. „Zaboravi prozor. Šta su tačno mislili da će fond platiti?“ Ona je već imala Denisino i Hauardovo finansijsko rešenje i dokumentaciju fonda. Ono što niko do tada nije uradio jeste da stavi ta dva papira jedan pored drugog.
Sutradan u sudnici, Denis je izgledala besprekorno, a Hauard je nosio tamno odelo. Ja sam bio u jedinoj pristojnoj košulji koju sam imao. Denisina strana je nastupila prva: stabilan brak, stabilni prihodi, veća kuća, bolji školski okrug. Denis je pričala o žrtvovanju i kako je nepravedno što je devetnaestogodišnjak primoran da se odrekne svoje budućnosti.Podrži Dobrotvorne Organizacije
A onda se fokus prebacio na Vikin fond. Nadležni su me pitali: „Majkle, razumeš li da bi se ograničenja fonda primenjivala i dok je Viki pod tvojom starateljstvom? Ne bi imao lični pristup tim sredstvima.“ „Ne bi ni trebalo“, odgovorio sam. „To je njeno.“
Tada je moja pravna zastupnica iznela Denisim finansijski predlog i stavila ga pored pismenih ograničenja starateljskog fonda. Pročitala je njihov plan: privatna škola, veća kuća, jedan roditelj koji ostaje kod kuće. Pitanja su bila jednostavna: „Možete li pružiti sve to bez korišćenja Vikinog fonda kao kućnog prihoda?“ Denis je oklevala: „Naravno, bila bi nam potrebna razumna nadoknada troškova.“ „Za Vikine direktne troškove da“, rekla je moja zastupnica. „Ali šta je sa većom kućom i smanjenjem vaših radnih sati?“ Denis se meškoljila: „Onda bismo morali ponovo da razmotrimo neke dogovore… Možda školu.“ Hauard je izlanuo pre nego što ga je advokat zaustavio: „Naš predlog je podrazumevao razumno finansijsko učešće fonda!“
Niko ih nije direktno optužio ni za šta. Nije bilo ni potrebe. Njihov „savršeni plan“ se smanjivao i raspadao svakog sekunda kako je postajalo jasno da novac iz fonda ne može pokrivati njihove lične hira i prohteve.
Odluka suda je doneta bez velike drame: Viki ostaje sa mnom. Kontinuitet je bio presudan, kao i naša povezanost, lažne prijave koje su pale u vodu, pritisak koji je Denis vršila na dete i plan podrške koji sam konačno pristao da prihvatim umesto da glumim da sve mogu sam.
Ispred sudnice, Denis mi je presekla put: „Uradio si ovo namerno. Osigurao si da niko ne može da dotakne taj novac.“ „Rekla si da ti nije stalo do novca.“ „Nije u tome poenta, Majkle!“ „Zapravo, baš je u tome poenta.“
Bent se ka Viki: „Dođi da se pozdraviš sa mamicom Denis.“ Pogledao sam sestru: „Šta ti želiš?“ Viki je pružila Denis jedan kratak zagrljaj, napravila korak unazad i stala pored mene: „Ćao, tetka Denis.“
Te noći, nakon što je Viki zaspala, izvadio sam nagorelu kovertu sa fakulteta. Denis je danima mahala njom kao dokazom da mi Viki uništava budućnost. Mrzeo sam je zbog toga, ali najteža istina je bila ta da sam negde usput i sam počeo da verujem u to.
Otvorio sam laptop i sutradan ujutru pozvao faks: „Odložio sam studije nakon što su mi roditelji poginuli. Sada odgajam sestru i moram da znam koje opcije zapravo imam.“
Te večeri, Viki je primetila kovertu pored računara: „Da li i ti radiš domaći?“ „Možda uskoro.“ Gurnula je polovinu svojih bojica ka meni: „Možeš da koristiš moje.“ Nasmejao sam se: „Mislim da se na fakultetu ne koriste bojice.“ Slegnula je ramenima: „Onda je to neki loš fakultet.“ Nasmejao sam se i privukao laptop bliže.
