By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Dvanaest godina. Toliko dugo je moj muž Dragan svakog petka, u isto vreme, uzimao štap, kantu i stari termos i govorio: „Idem na pecanje, vraćam se uveče.“ Nikada nije propustio nijedan petak. Ni kad je padala kiša, ni kad je bio prehlađen, ni kad nam je ćerka imala rođendan.
U početku mi to nije smetalo. Svakom muškarcu treba malo mira, mislila sam. Ali vremenom sam počela da primećujem sitnice. Nikada nije doneo nijednu ribu. „Puštam ih nazad“, govorio bi i smeškao se. Štap mu je uvek bio suv. Na čizmama nikad blata. A termos, koji sam mu punila kafom, vraćao se prazan i opran, kao da ga je neko drugi oprao.
Prijateljice su mi govorile ono što sam i sama počela da mislim. „Nijedan muškarac ne peca dvanaest godina bez ijedne ribe. Ima on nekog.“ Noćima nisam spavala. Gledala sam ga kako mirno spava pored mene i pitala se ko je ta žena i koliko dugo sam slepa.
Jednog petka nisam izdržala. Rekla sam da idem kod sestre, uzela komšijin auto i sačekala da Dragan izađe. Vozila sam za njim na pristojnoj udaljenosti, srce mi je lupalo kao ludo. Nije skrenuo ka reci. Prošao je pored jezera, pored mesta gde svi pecaroši parkiraju, i nastavio ka periferiji, ka starom naselju gde nisam bila godinama.
Откријте још
Kupi čizme
Zakaži Pregled
Poseti Hram
Stao je ispred jedne male, oronule kuće sa zelenom kapijom. Izvadio je iz gepeka dve pune kese iz prodavnice, kantu i štap ostavio u kolima. Pokucao je i ušao kao da je kod svoje kuće. Sedela sam u autu i tresla se. Posle pola sata nisam mogla više da čekam. Prišla sam prozoru.
Ono što sam videla zauvek je promenilo moj brak.
Za stolom u maloj kuhinji sedeo je starac, potpuno sed, mršav, ruku koje su drhtale. Dragan mu je sekao hleb, sipao supu i hranio ga kašikom, polako, strpljivo, kao dete. Onda je seo pored njega, uzeo mu ruku i nešto mu tiho pričao. Starac se smejao. Na zidu iza njih visila je uramljena fotografija dečaka od petnaestak godina.
Nisam znala ko je to. Pokucala sam. Dragan je otvorio vrata i prebledeo. Nije bio ljut. Samo je rekao: „Uđi. Vreme je da znaš.“
Starac se zvao čika Milorad. Kada je Dragan imao osam godina, upao je u nabujalu reku iza sela. Njegov sin Marko, tada petnaestogodišnjak, skočio je za njim bez razmišljanja. Izvukao je Dragana na obalu. Sam se više nije izvukao.
„Ja sam živ zbog njegovog sina“, rekao mi je Dragan dok su mu suze klizile niz lice. „Čika Milorad je ostao sam. Žena mu je umrla od tuge dve godine kasnije. Kad sam se zaposlio, obećao sam sebi da on nikad neće biti gladan i sam. Plaćam mu struju, lekove, nosim mu hranu. Petkom je Marko išao sa njim na pecanje. Zato sam mu rekao da i ja ‘idem na pecanje’. Leti ga vodim na jezero, sedimo na obali i ćutimo.“Podrži udruženja
Pitala sam ga zašto mi to nikada nije rekao. Spustio je pogled. „Stidio sam se. Mislio sam da ćeš reći da trošimo novac na tuđeg čoveka. A on mi nije tuđ.“
Čika Milorad me je tada uhvatio za ruku i rekao nešto što nikada neću zaboraviti: „Ćerko, tvoj muž mi je vratio sina. Svakog petka.“
Plakala sam kao dete. Dvanaest godina sam sumnjala u najboljeg čoveka kog poznajem.
Od tog dana petkom idemo zajedno. Ja kuvam, Dragan popravlja što se pokvari, a naša ćerka čika Miloradu čita novine jer on više ne vidi dobro. Prošlog leta prvi put smo ga sva troje odveli na jezero. Dragan je, posle dvanaest godina „pecanja“, upecao prvu ribu. Čika Milorad se smejao toliko da je morao da sedne.
Ponekad mislim koliko je malo trebalo da sve ovo izgubim zbog sumnje i tuđih priča. A ponekad mislim da je dečak sa one fotografije na zidu, negde, srećan što njegov tata više nije sam.
Da li biste vi oprostili partneru ovakvu tajnu?
