By Pet godina sam živela ne znajući istinu o sudbini svoje ćerke. Verovala sam u očevu verziju priče o noći kada je nestala i branila sam ga pred svima koji su sumnjali u njega. A onda, odmah nakon njegove sahrane, skriveno priznanje me je primoralo da iz korena preispitam svaku potragu, svaku uspomenu i svaku osobu koju sam godinama štitila.
Medicinska sestra Džojs me je zaustavila na putu ka crkvenom parkingu.
„Kristal“, rekla je bez daha. „Tvoj otac me je zamolio da sačekam današnji dan pre nego što ti ispričam šta se zaista dogodilo one noći kada je Abigejl nestala.“
Iza nas, crkvena vrata su ostala otvorena dok su ljudi izlazili, noseći cveće i prisećajući se kakav je dobar čovek moj otac bio. Hunter, moj bivši muž, stajao je u blizini sa dve čaše vode. Čim je video moj izraz lica, spustio ih je i krenuo ka meni.
Džojs je iz torbe izvadila debelu belu kovertu na kojoj je očevim drhtavim rukopisom bilo napisano moje ime.
„Šta je to?“, upitala sam, dok su mi prsti postajali hladni.
„Njegovo priznanje. O Abigejl.“
Pre pet godina, moja petogodišnja ćerka je nestala iz očevog dvorišta. U jednom trenutku je crtala po zemlji, a u sledećem je više nije bilo. Policija je pretražila šume i jezero, ali nisu pronašli ništa. Moj otac je godinama tvrdio da je skrenuo pogled samo na minut, a ja sam mu govorila da nije njegova krivica.
Otac je izabrao jedini dan kada više nisam mogla da mu postavljam pitanja.
Zajedno sa Hanterom otišla sam u očevu kuću. Ušla sam u kuhinju i otvorila kovertu. Na prvoj stranici pisalo je: „Kristal, slagao sam o tome gde je Abigejl otišla.“
U pismu je objasnio da je ograda na kraju dvorišta bila oštećena i da je vodila ka strmom kanalu za odvod vode. Bio je plaćen da popravi zaštitnu pregradu, ali je radove stalno odlagao. Tog popodneva, dok je telefonirao, Abigejl se provukla kroz rupu. Krenuo je za njom i čuo njen krik.
Kada je sišao, pronašao je samo žutu traku iz njene kose zapletenu na oštećenoj pregradi. Umesto da odmah pozove pomoć, sam je pretraživao teren 20 minuta. Kada se vratio, ja sam već stajala u dvorištu i vrištala njeno ime. Obuzeo ga je strah od odgovornosti zbog nepopravljene ograde, pa je policiju i mene usmerio na potpuno suprotnu stranu – ka jezeru.
Iste noći pala je jaka kiša i kanal je poplavljen. Godinama je ćutao jer ga je bilo sramota da prizna sopstveni kukavičluk.
Sutradan smo priznanje predali inspektoru. Potraga je konačno usmerena na pravu lokaciju.
Nakon nekoliko dana pretrage kanala, pozvali su nas da identifikujemo pronađene predmete. U dokaznoj kesi stajala je mala srebrna narukvica sa žutom zvezdicom – narukvica koju sam joj sama stavila tog jutra. Uz to su pronađeni i ostaci žute tkanine. Potraga je zvanično okončana, ali pet izgubljenih godina niko nije mogao da nam vrati.
Moj otac je sve usmerio ka jezeru i pet godina smo živeli u njegovoj laži. Ali Abigejl više nije bila izgubljena. Konačno je pronađena u istini sa kojom on nije imao hrabrosti da se suoči.
