By Sve je počelo sećanjem na ruke mog oca — velike, hrapave ruke čoveka koji je proveo decenije gradeći na gradilištima i radeći u bašti. Te iste ruke držale su šestogodišnju Sofi tokom hemoterapija. Bolest ju je iscrpela, a deda joj je neumorno čitao njenu omiljenu bajku, „Malu sirenu“, držeći je za ruku.
Jednog dana, vraćajući se sa terapije, Sofi mi je tiho rekla rečenicu koja me je slomila: „Tužna sam što verovatno nikada neću videti okean sa sopstvenim očima.“
Borba sa bolešću počela je kada je imala samo četiri godine. Nakon niza pregleda i strašne dijagnoze, moj otac Džozef u potpunosti je podredio svoj život Sofijinom lečenju. Kada je ponovila svoju želju da vidi okean, otac me je pogledao i rekao da moramo otputovati, insistirajući da on sve plati. Lekarka se saglasila, navodeći da su parametri stabilni i da treba pažljivo, ali što pre otići.
Rezervisala sam skroman hotel odmah preko puta plaže. Otac nas je pozvao u četvrtak uveče, poželeo nam srećan put i podsetio me da ponosem obuću koja sme da se pokvasi. Odletela sam sa Sofi u petak ujutro.
Ono što u tom trenutku nisam znala jeste da je moj otac preminuo u subotu.Путовања и превоз
Nakon dolaska, Sofi je otrčala u plićak, a njen smeh i radost ispunili su celu obalu. Razgledale smo školjke i uživale, a po povratku u hotelsku sobu usledio je trenutak koji nam je zauvek promenio živote.
Na vrata je pokucao upravnik hotela, gospodin Karuzo, noseći u rukama paket veličine kutije za cipele. Objasnio mi je da je dobio veoma precizna pisana uputstva da mi taj paket uruči prvog dana našeg boravka.
Na paketu je bio rukopis mog oca.
Unutra se nalazilo pismo u kom je Džozef priznao da mu je zdravstveno stanje bilo mnogo gore nego što nam je govorio. Znao je da mu je preostalo malo vremena, ali nije želeo da me opterećuje dok se borim za Sofijino zdravlje. Samostalno je organizovao i platio celo putovanje nedeljama unapred.
Napisao je da zna koliko će me poceprati vest o njegovoj smrti, ali da je želeo da Sofi prvo vidi okean, a da ja doživim njenu čistu radost pre nego što nas stigne tuga.
Откријте још
Трудноћа и материнство
Породица
Географске референце
Kada sam saopštila Sofi vesti o dedi, zagrlile smo se i zajedno otvorile ostatak kutije. Unutra su se nalazile dve sveske — jedna za mene, a druga za Sofi, sa bajkom koju je napisao specijalno za nju. Pored sveski, našle su se i dve fotografije, ručno crtana mapa obale sa precizno označenim mestima koje treba da posetimo, kao i unikatna snežna kugla napravljena posebno za Sofi, sa natpisom „Sofi na okeanu“.
Otac je na mapi detaljno ucrtao mesta gde se sakupljaju najlepše školjke, kafić sa odličnom toplom čokoladom, klupu za posmatranje zalaska sunca i pristanište sa pelikanima koji će je nasmejati.Науке о води и морима
Narednih dana pratile smo njegovu mapu. Pelikani su zaista bili ogromni i nasmejali su Sofi tačno onako kako je Džozef predvideo. Radost koju nam je ostavio u amaNET ostala je jača od tuge.
Dve godine kasnije, Sofi je u školi napravila projekat pod nazivom „Šta je moj deda utkao u stvari“. U njemu je napisala da ljubav nije samo osećaj, već pažnja, razumevanje tuđih potreba i činjenje nečega za druge, čak i kada više nećemo biti tu.
Danas je snežna kugla i dalje na Sofijinom noćnom stočiću, mapa je uramljena na zidu, a bajka na polici. Moj otac nam nije ostavio samo uspomene — ostavio nam je dokaz da prava ljubav nikada ne prestaje, već nastavlja da živi kroz način na koji brinemo jedni o drugima.
