By …jednu staru fotografiju u srebrnom okviru.
Na početku nisam obraćao pažnju na nju. Mislio sam da je to neko iz njene porodice, možda otac ili brat. Ali s vremenom sam primijetio nešto neobično.
Svaki put kada bismo bili zajedno, ona bi fotografiju okrenula prema krevetu. Nikada je nije sklanjala, čak ni kada sam je zamolio.
Jednog dana nisam više mogao izdržati.
„Reci mi, ko je taj čovjek na fotografiji? Zašto mora biti tu svaki put kada smo zajedno?“
Pogledala me, nasmiješila se i rekla:
„To je neko ko je nekada bio veoma važan u mom životu.“
„Bivši muž?“, upitao sam.
„Ne baš“, odgovorila je i brzo promijenila temu.
Taj odgovor me još više zbunio.
Naša veza trajala je već osam mjeseci. Zvao sam je Marina. Imala je četrdeset dvije godine, ali izgledala je mnogo mlađe. Njen muž bio je uspješan poslovni čovjek koji je često putovao, a ona je tvrdila da je njihov brak odavno izgubio svaku bliskost.
Ipak, nešto mi nije dalo mira.
Jednog popodneva, dok se tuširala, prišao sam fotografiji. Bio je to muškarac od pedesetak godina, ozbiljnog pogleda, u tamnom odijelu.
Kada sam podigao okvir, primijetio sam da je na poleđini nešto napisano.
„Zauvijek ćeš biti dio mene. Oprosti mi što nisam održala obećanje.“
Ispod je stajao datum od prije dvadeset godina.
U tom trenutku Marina je izašla iz kupatila.
Kada me ugledala s fotografijom u rukama, lice joj je problijedjelo.
„Šta to radiš?!“, povikala je.
„Samo želim znati ko je ovaj čovjek!“
Prišla mi je, uzela fotografiju i privila je uz grudi.
A onda je počela plakati.
Nikada je nisam vidio takvu.
„Postoje stvari o meni koje ne znaš“, rekla je kroz suze.
„Onda mi ih konačno ispričaj.“
Sjela je na ivicu kreveta i dugo gledala u pod.
„Prije dvadeset godina voljela sam jednog čovjeka. Bio je moja prva velika ljubav. Planirali smo zajednički život, ali onda se dogodilo nešto što nas je zauvijek razdvojilo.“
„Šta se dogodilo?“
„Nestao je. Jednog jutra otišao je na posao i nikada se nije vratio.“
Osjetio sam nelagodu.
„Znači, nikada nisi saznala šta mu se dogodilo?“
Odmahnula je glavom.
„Jesam. Ali tek prije nekoliko mjeseci.“
„I?“
Podigla je pogled prema meni.
„Saznala sam da je živ.“
Zanijemio sam.
„Pa zašto ga onda ne pronađeš?“
Marina je duboko uzdahnula.
„Zato što sam ga već pronašla.“
„Gdje?“
Pogledala me pravo u oči.
„Ti ga poznaješ.“
U tom trenutku zazvonio mi je telefon.
Na ekranu je pisalo: Tata.
Marina je pogledala telefon i naglo ustala.
„Nemoj se javiti!“, rekla je gotovo panično.
„Zašto? To je moj otac!“
Počela je drhtati.
„Molim te, samo me saslušaj.“
Ali već sam pritisnuo dugme za javljanje.
„Sine“, začuo se očev glas, „moramo ozbiljno razgovarati. Saznao sam s kim se viđaš.“
Pogledao sam Marinu.
„Kako znaš?“
Otac je nekoliko trenutaka šutio.
A onda je izgovorio:
„Zato što je ta žena razlog zbog kojeg sam prije dvadeset godina morao napustiti svoj stari život.“
Telefon mi je gotovo ispao iz ruke.
Marina je sjela i prekrila lice dlanovima.
„Nisam htjela da ovako saznaš“, prošaptala je.
„Šta da saznam?!“, povikao sam.
Otac je duboko uzdahnuo.
„Sine, postoji nešto što ti tvoja majka i ja nikada nismo rekli. A Marina zna cijelu istinu.“
Tada sam shvatio da fotografija pored kreveta nije bila slučajno okrenuta prema nama.
Ali kada mi je Marina otkrila zašto ju je tamo držala, poželio sam da nikada nisam ušao u njen stan.
Jer tajna nije bila samo u njenoj prošlosti.
Ticala se i mog rođenja.
