By Saša Lošić Loša, frontmen kultne grupe “Plavi orkestar”, napravio je pravi preokret na muzičkoj sceni tokom osamdesetih godina prošlog veka. Od obožavateljki svojevremeno nije mogao da se odbrani, a njegova energija na sceni i prepoznatljiv imidž ostali su urezani u sećanje generacija širom bivše Jugoslavije.
Loša je rođen 19. jula 1964. godine u Banjaluci. Otac Dobrota bio je poznati novinar, dok je majka radila u biblioteci i odlično svirala gitaru. Zahvaljujući roditeljima, Saša je od malih nogu izgrađivao istančan muzički ukus, što se kasnije jasno oslikalo i na njegovo stvaralaštvo.
Još u gimnazijskim danima, početkom 1981. godine, Lošić osniva svoj prvi bend pod nazivom “Ševin orkestar”, koji je zapravo bio preteča “Plavog orkestra”. Čuvenu pesmu “Suada”, koja je postala zaštitni znak grupe, Lošić i Mladen Pavičić pisali su zajedno dok su pohađali četvrti razred gimnazije.
Loša je bio vođa “Plavog orkestra” sve do početka ratnih zbivanja na prostorima Bosne i Hercegovine. Kada je situacija kulminirala, pevač se preselio u Ljubljanu i započeo potpuno novo poglavlje u životu, radeći kao marketinški stručnjak. Ipak, kako je muzika ostala njegova najveća strast, 1997. godine zajedno sa braćom Ćeremida obnavlja rad grupe i vraća se u Sarajevo.
U Ljubljani je 1995. godine upoznao svoju partnerku Špelu Možinu, koja mu je i danas najveća podrška. Špela je po zanimanju diplomatkinja, a kada je 2017. godine dobila premeštaj u Sarajevo, to je bio povod da se i Saša vrati u svoj rodni grad. Danas se uglavnom bavi komponovanjem, a posebnu strast gaji prema primenjenoj muzici za filmove, pa je tako potpisao numere za poznata ostvarenja kao što su “Gori vatra”, “Kajmak i marmelada”, “Autsajder” i mnoge druge.
Tokom bogate karijere sarađivao je sa brojnim istaknutim umetnicima iz cele Evrope, među kojima su Momčilo Bajagić Bajaga, Vlatko Stefanovski, članovi grupe Crvena jabuka, Jovan Kolundžija, Severina, Zdravko Čolić i mnogi drugi.
Nelogičnost u tekstovima i zabrana emitovanja
Stihovi čuvene pesme “Bolje biti pijan nego star”, uz koju su stasavale generacije, kriju neobičnu nelogičnost koju je napravio sam autor. Priča u pesmi govori o jednoj velikoj srednjoškolskoj ljubavi. Na samom početku Saša peva: “Žao mi je što smo bili samo dobri drugovi”, dok se u refrenu situacija drastično menja i reči glase: “Vino ne zna da smo nekad bili sretni par”.
Sale je nakon nekoliko decenija priznao da je tekst ovog velikog hita pisao u alkoholisanom stanju, te da je tek posle 25 godina primetio tu grešku. Kroz smeh je objašnjavao da je kasnije shvatio kako pola njegovih pesama nema racionalnu logiku ni povezanost, ali da je publici to bilo potpuno nevažno jer su prepoznali emociju.
Interesantno je da je ova pesma u jednom trenutku bila i zvanično zabranjena za emitovanje. Naime, Savez penzionera iz Novog Sada podneo je inicijativu da se grupa zabrani zbog teksta pesme. Slučaj je stigao i do javnog tužioca, pa je emitovanje numere bilo obustavljeno. Tokom tadašnje jugoslovenske turneje, komunalne službe su morale da lepe bele trake preko već postavljenih plakata širom zemlje, jer je sama turneja nosila naziv “Bolje biti pijan nego star”.
Ko je bila Buca iz pesme?
Inspiracija za ovaj evergrin bila je devojka u koju je Saša bio zaljubljen tokom srednjoškolskih dana. Kao gimnazijalac, maštao je o zajedničkim trenucima i predvečernjim šetnjama.
Kritični trenutak dogodio se tokom jednog ugovorenog susreta ispred gimnazije. Dok je padala prolećna kiša, Loša je dugo čekao pod strehom. Devojka je kasnila pola sata, a kada se konačno pojavila, bila je u društvu njegovog najboljeg prijatelja. Pozdravili su ga samo u prolazu. Nakon tog razočaranja, Lošić je otišao u najbližu kafanu, naručio litar vina i nedelju dana kasnije napisao stihove koji su obeležili čitavu jednu epohu.
Razlog zbog kojeg nikada ne skida kapu
Tokom karijere duže od četiri decenije, Saša Lošić gotovo nikada u javnosti nije viđen bez kape. Samo na fotografijama iz rane mladosti, pre sticanja ogromne popularnosti, može se videti kako izgleda bez ovog modnog dodatka.
Njegova originalna kapa iz 1983. godine bila je takozvana “lenjinka”, koju je prvi put video na starim fotografijama učenika Prve sarajevske gimnazije iz dvadesetih godina prošlog veka. Kasnije su te kape u narodu prozvali “lošinke”. Zbog ogromnog trenda koji je pokrenuo, prodavci kapa u Sarajevu i širom bivše države ostvarili su ogromnu zaradu.
Pevač je prisetio situacije kada ga je na sarajevskoj Baščaršiji zaustavio vlasnik jedne radnje samo da bi mu zahvalio, istakavši da je prodao čak 70.000 kapa sa njegovim potpisom i da je od te zaradne podigao vikendicu. Iako je u jednom trenutku razmišljao o promeni imidža i skidanju kape, kolege iz benda su ga odvratile od te ideje, svesne da je upravo taj detalj postao njegov neizostavni vizuelni pečat.
