By Sve je počelo kao i svakog drugog mirnog jutra. Izašla sam u baštu sa kantom za zalivanje, spremna da sredim cveće i proverim da li su mačke napravile nered tokom noći. Ali, čim sam otvorila kapiju, zapahnuo me je tako snažan, odvratan miris da sam gotovo ispustila kantu. Vazduh je bio težak, metalnog i kiselog mirisa.
Zastala sam, pokušavajući da shvatim odakle dolazi smrad, a onda sam je ugledala. Pored leje sa cvećem, poluskrivena u vlažnoj zemlji, nalazila se stvar kakvu nikada pre nisam videla. Bila je ljigava, crvena i sjajna, kao da je neko okrenuo stvorenje naopačke. Miris raspadanja bio je oštar i neodoljiv, poput trulog mesa ostavljenog na suncu. Pomislila sam da je uginula neka životinja, ali kako sam se približila, stvar se blago pomerila, podrhtavajući na povetarcu.
Potraga za odgovorom
Nisam se usudila da je dotaknem, ali radoznalost je bila jača od gađenja. Zadržala sam dah, čučnula i fotografisala je telefonom, a zatim se hitno povukla u kuću pre nego što mi se smuči. Pretražila sam internet tražeći „crvena ljigava pečurka koja miriše na trulo meso“.
U roku od nekoliko sekundi, odgovor se pojavio na ekranu – i naježila sam se. Stvorenje u mom dvorištu nije bilo životinja, niti nešto vanzemaljsko. Bila je to gljiva Anthurus archeri, poznatija kao „Đavolji prsti“.
Zastrašujuća lepota prirode
Prema onome što sam saznala, ovo čudno biće zapravo uopšte nije životinja, već gljiva. Poreklom iz Australije i Tasmanije, „Đavolji prsti“ su se proširili širom sveta. Počinje život sasvim nevino, kao mala, bela, jajolika tvorevina skrivena pod zemljom. Zatim, jednog dana, bukvalno „pukne“ i iz nje izranjaju jarkocrveni kraci koji se šire poput kandži ili prstiju koji dopiru iz zemlje.
Ti „prsti“ su prekriveni ljigavim slojem poznatim kao gleba, koji emituje snažan smrad truleži. To je prirodan način da se privuku muve i drugi insekti. Oni dolaze privučeni mirisom strvine i tako raznose spore gljive, pomažući joj da se razmnožava. Miris je, dakle, nameran – gljiva imitira miris raspadnutog mesa kako bi prevarila stvorenja koja joj pomažu da preživi. Kakva groteskna genijalnost prirode!
Reakcije onih koji je vide
Ispostavilo se da nisam prva osoba koju je ovaj prizor prestravio. Ljudi širom sveta su „Đavolje prste“ zamenjivali za nešto mnogo zlokobnije. Neki su zvali hitne službe, ubeđeni da su pronašli leš životinje, pa čak i ljudske ostatke. Drugi su delili fotografije na internetu, sigurni da su otkrili vanzemaljsku vrstu.
Ipak, objašnjenje je uvek isto: to je samo gljiva. Živo biće, ali koje ne želi nikome zlo. Njen jeziv izgled i miris su samo deo strategije preživljavanja. Iako to sada znam, nisam mogla da se nateram da joj se ponovo približim.
Čudna vrsta poštovanja
Sledećeg jutra, kada sam ponovo izašla da zalijem cveće, izbegavala sam taj deo dvorišta. „Đavolji prsti“ su bili još uvek tamo, crveni kraci su se blago uvijali na suncu, a oko njih su zujale radoznale muve. Stajala sam nekoliko metara dalje, istovremeno fascinirana i duboko uznemirena.
Na svoj način, ova pojava je bila istovremeno odvratna i izuzetna – podsetnik da priroda ne mora biti lepa da bi bila neverovatna. Može biti groteskna, uznemirujuća, pa čak i zastrašujuća, a ipak služiti svojoj svrsi. Zato sam odlučila da je ostavim na miru. Taj komad zemlje sada pripada njoj. Ponekad, kasno popodne kada svetlost padne pod pravim uglom, i dalje vidim trag crvene boje kako blista između vlati trave. I podsetim se da, čak i na najpoznatijim mestima – u našim dvorištima – priroda i dalje ima moć da nas iznenadi, uplaši i ponizi u isto vreme.
