By spovest čitateljke. Imena su promenjena.
Imam sedamdeset osam godina i četrdeset sam radila kao učiteljica u jednoj maloj školi na obodu grada. Kroz moju učionicu prošlo je više od hiljadu dece. Neke pamtim po imenu, neke po osmehu, a neke, priznajem, više ne pamtim uopšte.
Prošle nedelje sam se vraćala sa pijace sa dve teške kese. Autobus mi je pobegao, noge me više ne služe, pa sam mahnula prvom taksiju.
Vožnja
Vozač je bio krupan čovek sede brade, od onih koji malo pričaju. Rekla sam adresu. Pogledao me je u retrovizoru, pa još jednom, duže. Onda je ćutao celim putem.
Kada smo stigli, izneo mi je kese do kapije. Izvadila sam novčanik, a on je odmahnuo rukom.
„Ne dolazi u obzir.“
Pomislila sam da me žali zato što sam stara. Uvredila sam se i gurnula mu novčanicu u ruku. Vratio mi ju je, pa izvadio svoj novčanik i iz njega izvukao malu, izbledelu fotografiju sa izlomljenim ivicama.
„Učiteljice, zar me se ne sećate?“
Fotografija iz 1975.
Na slici je bilo moje odeljenje, treći razred. Ja mlada, sa punđom. A u prvom redu, mršav dečak u prevelikom džemperu, sa novim, sjajnim cipelama koje je gurnuo napred, da se dobro vide.
Tada sam se setila. Milan. Dolazio je u školu te zime u gumenim opancima, kroz sneg, sa čarapama mokrim do kolena. Otac mu je stradao u rudniku, majka je prala tuđ veš. Nikada se nije žalio. Samo bi seo uz peć i ćutao dok mu se noge ne ugreju.
Jednog ponedeljka sam mu donela cipele. Rekla sam da su ostale od mog sestrića, da ih ne bi bilo sramota da uzme. Nisu bile od sestrića. Kupila sam ih od pola plate i mužu rekla da sam izgubila novac.
„Znao sam da su nove“, rekao mi je taksista, a glas mu je zadrhtao. „Ispod uloška je ostala cena. Nikad nikome nisam rekao. Ali tog dana sam odlučio da ću završiti školu, makar umro.“
Ono što nisam znala
Završio je zanat, pa večernju školu. Radio je kao vozač, pa otvorio svoju taksi-firmu sa šest automobila. Ima troje dece i petoro unuka. Fotografiju nosi u novčaniku četrdeset devet godina.
„Svake zime kupim cipele nekom detetu iz naše stare škole“, rekao je. „Direktor mi javi kome treba. I svakom kažem isto što ste vi meni rekli: da su ostale od sestrića.“
Stajala sam na kapiji sa kesama i plakala kao dete. On, čovek od sto kila, plakao je sa mnom.
Pre nego što je otišao, upisao mi je svoj broj u telefon. „Kad god vam treba prevoz, do lekara, do pijace, bilo gde, zovete mene. Dok sam živ, vi taksi ne plaćate.“
Četrdeset godina sam se pitala da li je moj posao imao smisla. Odgovor me je dovezao kući.
