By Tri godine živim s cimerkama, ali ono što su dvije nove djevojke uradile s mojom hranom prešlo je svaku granicu! Kad sam čula njihov razgovor iza vrata, odlučila sam da više neću šutjeti!
Stajala sam ispred njihovih vrata i jasno čula kako se jedna smije i govori:
„Ma pusti je, šta će nam? Opet je donijela punu kesu hrane od kuće. Ima ona svega, neće joj faliti malo.“
Druga se nasmijala i dodala:
„Vidiš da je dobra budala. Mi ne moramo ništa kupovati dok imamo njih tri. Samo se malo požalimo kako nemamo para i odmah nam daju.“
U tom trenutku kao da me neko polio hladnom vodom.
Nije meni bilo žao hrane. Moji roditelji nisu bogati, ali uvijek se potrude da mi spakuju nešto kada krenem na fakultet. Mama ustane ranije da mi napravi pitu, tata ode u prodavnicu i kupi ono što volim. I baš zato me zaboljelo.
Pokucala sam još jednom, malo jače.
„Otvorite vrata. Znam da ste unutra.“
Nastala je tišina.
Nakon nekoliko sekundi jedna je otvorila vrata, s osmijehom kao da se ništa nije dogodilo.
„E, ćao! Šta ima?“
Pogledala sam je pravo u oči.
„Gdje je moja kesa s hranom koju sam prije deset minuta ostavila na kuhinjskom stolu?“
Počela je zamuckivati.
„Kakva kesa? Mi ništa nismo vidjele.“
Tada sam pogledala preko njenog ramena. Na stolu u njihovoj sobi stajala je moja plastična posuda, ona ista koju mi je mama spakovala. Pored nje bila je otvorena tegla ajvara i pola domaće pite.
„A šta je onda ono?“
Obje su problijedjele.
Jedna je pokušala okrenuti sve na šalu.
„Joj, pa mislile smo da si to ostavila za sve nas!“
„U mojoj kesi? Koju sam tek donijela od kuće?“
Nisu imale odgovor.
Uzela sam svoje stvari i rekla:
„Slušajte me dobro. Tri mjeseca vam dajemo hranu, posuđujemo novac, čistimo za vama i trpimo galamu. Nikada vam ništa nismo prebacile jer smo mislile da vam je teško. Ali ovo više nije siromaštvo. Ovo je bezobrazluk.“
Jedna je prevrnula očima.
„Jao, pa nećeš valjda praviti dramu zbog malo pite?“
Tada sam prvi put povisila glas.
„Ne pravim dramu zbog pite! Nego zbog toga što mislite da smo mi ostale budale!“
Vratila sam se u sobu, ali nisam mogla prestati razmišljati o njihovim riječima.
Te večeri okupila sam ostale dvije cimerke i ispričala im šta se dogodilo.
Jedna je odmah rekla:
„Znaš li da je meni prošle sedmice nestalo 20 maraka iz ladice? Nisam htjela nikoga optuživati, ali sada više nisam sigurna.“
Druga je dodala:
„A meni su nestali šampon, kafa i nekoliko konzervi. Mislila sam da sam ih potrošila i zaboravila.“
Pogledale smo se i shvatile da problem nije počeo tog dana.
Odlučile smo razgovarati s gazdom.
Sutradan smo ga pozvale i sve mu objasnile. Bio je ozbiljan čovjek, nikada se nije miješao u naše odnose, ali je uvijek insistirao na poštovanju kućnog reda.
Saslušao nas je i rekao:
„Djevojke, ja vama izdajem sobe da možete mirno studirati. Ne da se svađate oko osnovnih stvari. Pozvat ću i njih dvije pa ćemo svi zajedno razgovarati.“
Kada su nove cimerke ušle u kuhinju i ugledale gazdu, odmah su promijenile ponašanje.
Odjednom su bile ljubazne, tihe i nasmijane.
„Šta se desilo? Je li neki problem?“, upitala je jedna.
Gazda je mirno odgovorio:
„Jeste. I želim da ga danas riješimo.“
Objasnio im je da svaka djevojka mora poštovati tuđu imovinu, čistiti za sobom i učestvovati u održavanju zajedničke kuhinje.
A onda je jedna od njih izgovorila nešto što nas je sve šokiralo.
„Pa dobro, ako njima smeta što mi nemamo para, neka nam kažu. Nismo mi krive što su njihovi roditelji bogatiji!“
Tada više nisam mogla šutjeti.
„Moji roditelji nisu bogati! Moj otac radi svaki dan, a mama štedi na sebi da bih ja mogla završiti fakultet. Svaka marka koju mi pošalju zarađena je poštenim radom. I nemate pravo uzimati ono što nije vaše!“
Gazda je podigao ruku i prekinuo raspravu.
„Dosta. Od danas svaka od vas odgovara za svoje stvari. Ako se ovo ponovi, morat ćemo razgovarati o raskidu ugovora.“
Mislila sam da je time sve završeno.
Ali te večeri, oko jedanaest sati, neko je tiho pokucao na moja vrata.
Bila je to jedna od dvije nove cimerke.
Stajala je spuštene glave, a u rukama je držala kesu.
„Mogu li ući?“, upitala je.
Pustila sam je unutra.
Sjela je na stolicu i počela plakati.
„Znam da misliš da smo obje iste, ali moram ti nešto priznati.“
Šutjela sam i čekala.
„Ja sam stvarno mislila da ćemo se samo malo poslužiti hranom. Ali ona je počela uzimati sve više. Govorila mi je da ste vi razmažene i da vam neće ništa faliti. A kad sam rekla da prestane, zaprijetila mi je da će svima ispričati nešto o meni.“
Pogledala sam je iznenađeno.
„Šta to?“
Obrisala je suze.
„Moji roditelji misle da redovno idem na fakultet. A ja sam prošle godine izgubila pravo na stipendiju i već mjesecima radim navečer da bih plaćala stanarinu. Nisam im smjela reći jer se bojim da će me natjerati da se vratim kući.“
Nisam znala šta da kažem.
Bilo mi je žao djevojke, ali nisam mogla zaboraviti kako su nam se smijale.
„Žao mi je što ti je teško“, rekla sam. „Ali to ti ne daje pravo da uzimaš tuđe stvari.“
Klimnula je glavom.
„Znam. Zato sam ti donijela ovo.“
Otvorila je kesu. Unutra su bili hljeb, mlijeko, kafa i nekoliko drugih namirnica.
„Kupila sam od svoje dnevnice. Nije mnogo, ali želim ti vratiti barem dio onoga što sam uzela.“
Prvi put otkako su se doselile vidjela sam iskreno kajanje.
Rekla sam joj:
„Ne moraš mi kupovati prijateljstvo. Samo budi poštena. Ako si gladna, reci. Ako ti treba pomoć, pitaj. Ali nikada više nemoj uzeti nešto bez pitanja.“
Zagrlila me i zaplakala još jače.
Međutim, druga cimerka nije pokazivala ni trunku kajanja.
Narednih dana nastavila je praviti galamu, ostavljati prljavo suđe i provocirati nas.
A onda je jedne večeri napravila grešku koja je sve promijenila.
Dok smo bile na predavanjima, ušla je u sobu jedne od cimerki bez dozvole. Kada se djevojka ranije vratila kući, zatekla ju je kako pretura po njenim stvarima.
Odmah je pozvala gazdu.
Nakon razgovora i provjere okolnosti, gazda joj je saopćio da će morati napustiti kuću u skladu s ugovorom.
Otišla je ljuta, govoreći da smo sve protiv nje.
Druga djevojka je ostala.
I znate šta?
Danas je jedna od najboljih cimerki koje sam ikada imala. Redovno čisti, kupuje svoje namirnice i nikada više nije uzela ni kašičicu kafe bez pitanja.
A ja sam iz svega naučila jednu važnu lekciju.
Dobrota ne znači da treba dozvoliti drugima da vas iskorištavaju. Možete imati veliko srce, pomagati ljudima i razumjeti njihove probleme, ali morate znati postaviti granicu.
Jer nije sramota nemati novca. Nije sramota tražiti pomoć. Sramota je ismijavati ljude koji vam od srca pomažu.
A vi, šta biste uradili na mom mjestu? Biste li djevojkama dali drugu priliku ili biste odmah tražili da se isele?
