By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Stan sam iznajmila u oktobru, od čoveka koji živi u Nemačkoj. Rekao mi je da je bio očev, da je otac umro proletos i da je nameštaj ostao „jer nema ko da ga iznese“. Stara komoda, radio, goblen na zidu. Mirisalo je na lavandu i na nečiji ceo život.Istraži nauke
Prve večeri, dok sam brisala prašinu, na komodi sam ispod heklanog miljea našla cedulju, ispisanu drhtavim, urednim rukopisom.
„Ko god da stanuje ovde: molim vas, ne otvarajte srednju fioku do 1. decembra. A tog dana, ako neko pozvoni oko pet, otvorite vrata. Hvala vam. Milan“
Fioka
Priznajem da sam je sto puta pogledala. Gornja i donja fioka bile su prazne. Srednja je bila teška i nije zveckala. Zvala sam gazdu, a on je uzdahnuo: „Ne znam šta je tata tu ostavljao. Radite kako hoćete.“
Nisam je otvorila. Ne znam zašto. Možda zato što me niko odavno nije tako lepo zamolio.
Prvi decembar, pet popodne
Tog dana sam se ranije vratila s posla, praveći se pred sobom da to nema veze sa ceduljom. U pet i deset zazvonilo je zvono.
Na vratima je stajala sitna starica u svečanom kaputu, sa brošem i tek urađenom frizurom. U rukama je držala kutiju sa kolačima.
„Dobar dan, dušo“, rekla je i prošla pored mene kao pored nameštaja. „Je li Milan stigao s posla? Rekla sam mu da danas ne kasni.“
Skinula je kaput, okačila ga na čiviluk bez gledanja i sela u fotelju kraj prozora. U svoju fotelju. To se videlo.
Откријте још
Pronađi terapeuta
Sport
Čitaj novine
Deset minuta kasnije stigla je zadihana negovateljica iz doma za stare, dve ulice dalje. Izvinjavala se šapatom. Gospođa Vera ima demenciju. Ne zna koja je godina, ne prepoznaje sina, ali svakog prvog decembra obuče najbolji kaput i dođe ovde. To je dan njihovog venčanja. Pedeset četiri godine.
„Dok je gospodin Milan bio živ, čekao ju je sa poklonom“, rekla je negovateljica. „Ove godine smo se plašili ovog dana.“
Šta je bilo u fioci
Otišla sam do komode i otvorila srednju fioku.
Unutra je bilo sedam poklona, umotanih u isti papir, i na svakom je pisala godina. Od ove, pa sedam godina unapred. Na vrhu je ležalo pismo.
„Dragi nepoznati stanaru, lekari kažu da neću dočekati decembar. Moja Vera hoće. Ona me više ne pamti svakog dana, ali prvog decembra uvek dođe kući. Molim vas, dajte joj poklon sa tom godinom. Ako pita gde sam, recite da kasnim s posla i da sam rekao da je volim. Ona će posle pola sata zaboraviti da me čeka i biće srećna. Ne morate ništa više. Hvala vam što ste sačekali.“
Uzela sam poklon sa ovom godinom i spustila ga Veri u krilo.
„Milan kasni s posla“, rekla sam, a glas mi se nije slušao. „Rekao je da vam dam ovo. I da vas voli.“
Nasmešila se kao devojka. Unutra je bila svilena marama i mala kartica: „Za moju mladu. I dogodine.“
Šest poklona
Popile smo kafu i pojele kolače. Posle pola sata je, baš kako je napisao, zaboravila koga čeka. Pričala mi je o haljini koju je šila za igranku. Otišla je vesela, sa maramom oko vrata.
Javila sam gazdi. Ćutao je dugo, a onda rekao da mi neće dizati kiriju dok god sam tu.
U fioci je ostalo još šest poklona. Ne znam hoću li ovde biti još šest godina. Ali znam da ću svakog prvog decembra u pet biti kod kuće, sa skuvanom kafom.
Jer neko mora da joj kaže da Milan samo kasni s posla.
