By Kada je dvadesetdevetogodišnji Karter, samohrani električar iz Ohaja, na sajtu službe za socijalni rad ugledao fotografiju petoro dece zbijene na klupi, njegov život se promenio iz korena. Najstariji dečak Marko (7) držao je zagrljenu sestru Amaru (5), koja je uz sebe stiskala Joela (4), dok su na njihovim krilima sedele najmlađe devojčice, Destini (2) i beba Nina (18 meseci). Nakon iznenadne smrti njihove majke od moždanog udara, deci je pretila tragična sudbina: pošto nijedna rodbinska ili hraniteljska porodica nije mogla da primi svih petoro, država je planirala da ih razdvoji u tri različita doma i tri različita okruga.
Karter, koji je odrastao bez oca i gledao svoju stariju sestru kako prerano preuzima ulogu roditelja, nije mogao da dopusti da sedmogodišnji Marko nastavi da nosi teret čitave porodice.
Trka sa vremenom i žrtvovanje ušteđevine
Imao je samo devet dana do odluke o smeštaju. U tom roku, Karter je potrošio svih 22.000 dolara ušteđevine — novca koji je godinama skupljao za kupovinu zemlje — kako bi svoju radionicu u dvorištu preuredio u spavaću sobu. Sam je projektovao i napravio krevete na sprat, kupio pet dečijih sedišta za auto, šarenu posteljinu i angažovao advokata.
Na sudskom saslušanju, državni tužilac je naglašavao rizik: Karter je bio mlad, samac, bez roditeljskog iskustva i bez ušteđevine. Ali kada ga je sudija Miler upitao za pravi razlog ove odluke, Karter je bio iskren:
“Taj dečak ima sedam godina. Pozvao je hitnu pomoć kada mu je majka umrla i tri nedelje pokušava da održi braću i sestre na okupu. Znam koliko košta kada dete mora da bude odrasla osoba. Ne mogu da im vratim majku, ali mogu da im dam dom u kom Marko više ne mora da bude roditelj svojoj braći i sestrama.” Трудноћаи материнство
Potresen njegovom odlučnošću, sudija je odobrio starateljstvo uz reči da za 31 godinu rada ređe viđa takvu nesebičnost.
Borba za svakodnevicu i oslobađanje tereta
Prva noć u novom domu bila je potpuni haos — devojčice su plakale, deca su u pola tri ujutru gledala crtaće u dnevnoj sobi, a Marko je po navici skočio da sam reši problem. Karter ga je tada zaustavio i rekao rečenicu koju mu je ponavljao mesecima: “Oni su sada moja odgovornost. Ti više ne moraš da budeš njihov roditelj — samo njihov stariji brat.”
U narednim mesecima, uz pomoć sestre Dejne, Karter je učio kako da se nosi sa traumama petoro dece, njihovim strahovima i specifičnim potrebama. Šest meseci kasnije, usvojenje je i zvanično okončano na sudu, a deca su po prvi put dobila stabilnost i osip po imenu “dom”.
Godinu dana nakon usvojenja, Karter više nema ušteđevinu za kupovinu zemlje, ali za svojim kuhinjskim stolom ima potpunu porodicu. Marko je konačno dobio priliku da bude samo osmogodišnje dete, a mala Nina ga je uz doručak po prvi put nazvala “tata”.
“Svi su mi govorili da je to nemoguće,” poručuje Karter. “Nije bilo nemoguće. Bilo je teško, ali je vredelo svakog trenutka.”
