By U sedamdeset prvoj godini verovala sam da sam već doživela gotovo sva iznenađenja koja bi mi život mogao prirediti. Provela sam trideset osam godina u braku, odgajila ćerku, izgubila čoveka koga sam volela, otkrila koliko dom može biti tih kada se tuga uvuče u svaku prostoriju i polako ponovo učila kako da donosim odluke a da sama sebe ne pitam šta bi moj suprug odlučio.
A onda sam sama rezervisala svoje prvo krstarenje.
I nekako, uprkos svim očekivanjima koja sam ponela na taj brod, upoznala sam Ričarda. Imalo je sedamdeset četiri godine, bio je udovac, šarmantan bez imalo usiljenosti i prirodno duhovit na onaj umeren način koji me je nasmejao kada sam već gotovo zaboravila koliko je lep osećaj smejati se pored muškarca. Šest dana sam dozvoljavala sebi da maštam kako mi je život možda pružio nešto potpuno neočekivano – drugu šansu.
Međutim, tokom naše poslednje večeri na moru, pratila sam Ričarda na donju palubu. Ispred kabine koja je delovala kao njegova, otkrila sam svoj kofer. Tamnoplavi sa srebrnom oznakom za prtljag i mojim imenom na njoj. Srce mi je odjednom snažno zakucalo. Ušla sam unutra. Moj šal je ležao na krevetu, a po sobi su bile raspoređene fotografije – fotografije mene.Fotografisana sam dok sam ulazila na brod, dok sam doručkovala, dok sam sama hodala pored liftova i posmatrala zalazak sunca. Nekoliko njih je očigledno snimлено pre nego što smo Ričard i ja uopšte progovorili. U tom trenutku, brodska uzbuna je naglo počela da odjekuje hodnikom. Ričard me je stigao i uhvatio za ruku, govoreći da moramo da idemo. Kada sam potražila objašnjenje za fotografije i kofer, u njegovim očima video se pravi strah.
Tada je rekao nešto što nisam mogla ni da naslutim. Priznao je da je proveo dvadeset devet godina kao policijski detektiv i da mu je zadatak bio da me drži na oku. Ispostavilo se da me je pre putovanja zvao nepoznati čovek koji se lažno predstavljao kao službenik krstarenja, postavljajući sumnjiva pitanja o tome da li putujem sama i kada će moja kuća biti prazna. Moja ćerka Kler je zbog toga kontaktirala kompaniju, zabrinuta za moju bezbednost.
Ričard je objasnio da su druge slične prijave već postojale i da je bezbednosna služba pratila osumnjičenog čoveka sa plavim kačketom, koji je bio deo grupe koja je ciljala starije putnike koji putuju sami. Kofer iz moje sobe je uzeo upravo taj čovek, a Ričard ga je presreo u službenom prolazu, nakon čega je osumnjičeni pobegao i aktivirao alarm.
Iako su bezbednosne službe i moja ćerka delovale iz zabrinutosti, osećala sam bes jer su odluke donošene iza mojih leđa. Za mene je to krstarenje trebalo da bude dokaz vlastite nezavisnosti nakon gubitka supruga, a ne podsetnik da me drugi posmatraju kao ranjivu osobu. Na kraju sam dala izjavu obezbeđenju, uzela svoj kofer i otišla, dok mi je Ričard uputio iskreno izvinjenje jer mi nije pružio priliku da sama odlučim o riziku.
Po povratku kući razgovarala sam sa ćerkom i postavila jasne granice u vezi sa svojom samostalnošću. Sačekala sam dve nedelje pre nego što sam pozvala Ričarda, želeći da razdvojim stvarne emocije od atmosfere sa broda. Naš prvi pravi sastanak na kopnu protekao je u potpuno otvorenom razgovoru bez skrivanja činjenica. Od tog događaja prošlo je devet meseci, i dalje smo zajedno, vodeći račun o međusobnom poštovanju i istini.
