By Jutro nakon Robertove smrti, Linda se vratila u bolnicu po njegove stvari. Medicinska sestra pružila joj je kesu sa naočarima, satom i uredno složenom košuljom, a zatim iz fioke izvadila kovertu uz reči: „Zamolio me je da vam ovo predam lično.“
Na prednjoj strani Linda je prepoznala suprugov rukopis, sitniji i nesigurniji nego nekada, ali sa istim prepoznatljivim načinom pisanja. Sela je na stolicu u hodniku, shvativši da nakon pedeset i jedne godine braka po prvi put otvara njegovu poruku bez mogućnosti da ga okrene i pita šta je zapravo mislio. NađiPrsten
Poslednja fotografija i razgovor o uspomenama
Robert je imao 86 godina kada je primljen zbog ozbiljnih problema sa srcem, dok ga je Linda, pet godina mlađa, svakodnevno obilazila donoseći čiste stvari i sitnice iz komšiluka, čuvajući njegove papuče netaknute pored kreveta.
Kada joj je lekar saopštio da je stanje kritično, otišla je u toalet da opere lice, a po povratku ju je Robert pogledao i, primetivši suze, zatražio da naprave zajedničku fotografiju. Iako se opirala zbog umora, pristala je nakon što joj je dodirnuo ruku i rekao: „Voleo bih da na ovoj slici vidiš i nas. Nismo se smejali zato što nam je bilo lako.“
Tokom posete prisetili su se mladosti, prvog stana u kojem su prozor podupirali varjačom, ali i ozbiljnih tema. Robert ju je pitao šta će raditi ako počne da zaboravlja detalje, poput njegovog glasa ili izgleda nekadašnjeg domca, želeći da je pripremi za vreme koje dolazi. Kasnije tog dana, dok je Linda bila sa decom, medicinska sestra mu je pomagala da završi poslednje beleške i diktira reči koje će joj ostati.
Koverta, ključevi i glas koji ostaje
Sledećeg jutra Linda je u koverti pronašla dve presavijene stranice, mali ključ i poruku za njihov prvi doručak koji neće stići da spremi. Ključ je otvarao metalnu kutiju u njegovom ormaru, u kojoj su, pored starih pisama i fotografija, bili mali digitalni snimač i uputstva njenog unuka.
Snimci nastali tokom prethodnih meseci sadržali su njegove priče o tome kako ju je upoznao, uspomene na putovanja, pa čak i pokušaje da se seti omiljene pesme. U završetku pisma Robert joj je ostavio poruku koja joj je sve objasnila:
„Ako nekad zaboraviš datum ili šta sam rekao na nekom putovanju, to ne menja ono što smo proživeli. Ostavio sam ti svoj glas jer znam da ti je uvek bilo važno da čjuš ljude koje voliš.“
Nekoliko nedelja kasnije, nova odštampana fotografija zauzela je mesto pored stare slike ispred njihovog prvog stana. Linda je povremeno, uz jutarnju kafu, puštala njegove sačuvane snimke, pronalazeći mir u sećanjima koja nisu izbledela.
