By ### Ugostila sam sestru od tetke u svom stanu, a ona se ponašala kao gazdarica: Kada me tetka nazvala, nisam mogla vjerovati šta traži od mene!
Muž i ja smo se godinama odricali svega kako bismo konačno kupili vlastiti stan. Kada smo uspjeli, našoj sreći nije bilo kraja. Imali smo i malu bebu, pa nam je taj stan predstavljao početak jednog lijepog porodičnog života.
Nismo imali mnogo novca, ali smo imali svoj mir.
Sve dok me jednog dana nije nazvala tetka.
— Dušo, znaš da moja kćerka Lejla treba doći u grad zbog upisa na fakultet. Može li nekoliko dana prespavati kod vas? Ne bih da plaća hotel bez potrebe.
Naravno da sam pristala. Lejla mi je bila sestra od tetke i smatrala sam da je sasvim normalno pomoći porodici.
Međutim, već prvog dana shvatila sam da sam možda pogriješila.
Lejla je stigla s dva ogromna kofera, torbom punom kozmetike i ponašanjem kao da je došla u hotel s pet zvjezdica.
— Gdje ću spavati? Nadam se da soba ima klimu — upitala je čim je ušla.
Pokazala sam joj gostinsku sobu.
— Ovdje ćeš biti. Nije velika, ali imaš sve što ti treba.
Samo je slegnula ramenima.
Prve večeri ostala je budna do dva sata iza ponoći, razgovarajući telefonom i smijući se toliko glasno da je nekoliko puta probudila našu bebu.
Zamolila sam je da bude malo tiša.
— Jao, pa ne mogu valjda prestati živjeti zato što vi imate dijete — odgovorila je.
Prešutjela sam.
Sutradan nije htjela jesti ono što sam skuhala.
— Ja ovo ne jedem. Možeš li napraviti nešto drugo?
Pogledala sam je iznenađeno.
— Lejla, imam malu bebu i mnogo obaveza. Ako ti se ne sviđa ručak, slobodno napravi sebi nešto drugo.
Uvredila se i ostatak dana nije razgovarala sa mnom.
Ipak, nisam željela praviti porodični problem zbog nekoliko dana.
A onda se dogodilo nešto što mi je otvorilo oči.
Trebala sam otići u grad završiti važnu papirologiju vezanu za stan. Muž je radio, a nisam imala kome ostaviti bebu.
Lejla je tog dana bila kod kuće.
— Možeš li mi, molim te, pričuvati bebu dva sata? Samo dok završim obaveze. Sve ću pripremiti, a ako bude bilo kakvih problema, odmah me nazovi.
Pogledala me kao da sam od nje tražila nešto nezamislivo.
— Izvini, ali ja sam došla ovdje studirati, a ne biti bebisiterka.
Ostala sam bez riječi.
— Lejla, još nisi ni počela studirati. Samo sam te zamolila za malu uslugu.
— To nije moj problem. Ti si odlučila imati dijete, ne ja.
Te riječi su me pogodile.
Nisam se raspravljala. Nazvala sam muža i dogovorila se da obaveze završimo drugi dan.
Ali u sebi sam odlučila da više neću dozvoliti da se neko tako ponaša prema meni u vlastitoj kući.
Sljedećeg jutra Lejla je otišla na fakultet, a ja sam konačno odahnula.
Međutim, oko podneva zazvonio mi je telefon.
Bila je tetka.
— Sram te bilo! — viknula je čim sam se javila.
Zbunjeno sam zastala.
— Tetka, šta se dogodilo?
— Kako te nije stid da moju kćerku tjeraš da ti čuva dijete? Ona je došla zbog fakulteta, a ne da bude tvoja sluškinja!
Osjetila sam kako mi krv navire u lice.
— Tetka, ja sam je samo jednom zamolila da pričuva bebu dva sata. Nije morala pristati i nisam je prisiljavala.
— Pa šta onda? Zar misliš da je ona dužna tebi nešto raditi zato što spava kod vas?
Duboko sam udahnula.
— Ne mislim. Ali ako već boravi kod nas, očekujem barem malo poštovanja.
Tetka se podrugljivo nasmijala.
— Ti si se baš promijenila otkako si kupila stan. Misliš da si sada nešto posebno!
Te riječi su me zaboljele.
— Tetka, primila sam tvoju kćerku besplatno, hranim je, perem za njom i trpim buku dok mi beba spava. Nikada nisam tražila ništa zauzvrat.
— Pa porodica treba pomagati porodici! — odbrusila je.
Tada sam joj mirno odgovorila:
— Upravo tako. Ali izgleda da kod vas porodična pomoć vrijedi samo kada je neko drugi pruža.
Nastala je tišina.
A onda je tetka izgovorila nešto što me potpuno šokiralo.
— Dobro, kada si već takva, onda da ti kažem. Lejla je planirala ostati kod vas cijelu prvu godinu fakulteta. Mislila sam da se to podrazumijeva.
Nisam mogla vjerovati šta čujem.
— Molim?! Cijelu godinu?!
— Pa šta je tu čudno? Imate stan, imate gostinsku sobu. Neće vam smetati.
— Tetka, ti si me pitala za nekoliko dana, ne za godinu!
— Zar ćeš rođenu sestru izbaciti na ulicu?
U tom trenutku shvatila sam da je cijela priča bila unaprijed isplanirana.
Lejla nije došla samo zbog upisa.
Došla je s namjerom da se besplatno useli u naš stan.
Kada se muž vratio s posla, ispričala sam mu sve.
Saslušao me, a onda rekao:
— Ovo moramo odmah riješiti. Niko nema pravo odlučivati o našem stanu bez našeg pristanka.
Te večeri pozvali smo Lejlu da sjedne s nama.
— Lejla, razgovarala sam s tvojom mamom. Rekla mi je da planiraš ostati kod nas cijelu godinu.
Nije izgledala nimalo iznenađeno.
— Pa da. Mislila sam da znate.
— Ne, nismo znali. Dogovor je bio nekoliko dana.
Prevrnula je očima.
— Pa nećete me valjda sada tjerati da tražim stan?
Muž je mirno odgovorio:
— Pomoći ćemo ti da pronađeš smještaj, ali ovdje ne možeš ostati cijelu godinu.
Lejla je naglo ustala.
— Znači, izbacujete me?!
— Ne izbacujemo te — rekla sam. — Samo ti govorimo da se nismo dogovorili da živiš ovdje.
Uzela je telefon i počela zvati majku.
Nakon deset minuta tetka me ponovo nazvala, ovaj put još bijesnija.
Prijetila je da više nikada neće razgovarati sa mnom i da će cijeloj porodici ispričati kakva sam osoba.
A onda je rekla:
— Dobro zapamti, kada tebi jednog dana bude trebala pomoć, nemoj se nama obraćati!
Odgovorila sam joj:
— Ne brini, tetka. Naučila sam da je bolje nemati pomoć nego je plaćati vlastitim mirom.
Lejla je sljedećeg dana spakovala stvari i otišla kod prijateljice.
Mislila sam da je tu kraj.
Ali tri dana kasnije počeli su me zvati rođaci.
Jedni su me optuživali da sam bezosjećajna, drugi da sam ponizila djevojku koja je tek krenula na fakultet.
Nisam razumjela otkud toliko ljutnje.
Sve dok me nije nazvala moja starija rodica Amra.
— Znaš li ti uopće šta tetka priča o tebi? — upitala me.
— Mogu samo zamisliti.
— Govori da si od Lejle tražila 500 eura mjesečno za spavanje u gostinskoj sobi i da si je izbacila jer nije imala novca!
Zanijemila sam.
— Amra, to je potpuna laž!
— Znam. Zato te i zovem. Ali postoji još nešto što moraš znati.
— Šta?
Amra je uzdahnula.
— Tetka je već uzela novac od Lejlinog oca za njen studentski smještaj. Rekla mu je da je sve dogovorila s tobom.
Osjetila sam kako mi srce ubrzano lupa.
— Kakav novac?
— Tri hiljade eura. Dao joj je novac unaprijed, misleći da će Lejla kod vas stanovati nekoliko mjeseci.
Odjednom mi je sve postalo jasno.
Tetka je namjeravala zadržati novac, a svoju kćerku besplatno smjestiti u naš stan.
Zato je bila toliko bijesna kada smo odbili.
Te večeri nazvala sam Lejlinog oca.
Kada sam mu objasnila šta se dogodilo, dugo je šutio.
A onda je rekao:
— Čekaj malo… Moja žena mi je rekla da si ti lično tražila taj novac.
— Ja nikada nisam tražila ni centa!
— Onda imamo mnogo ozbiljniji problem nego što sam mislio.
Narednog jutra stigla mi je poruka od Lejle.
„Molim te, nemoj nikome govoriti šta si saznala. Mama će me ubiti od sramote ako otkriješ istinu. Ali postoji još nešto što ti nisam rekla…”
Odmah sam je nazvala.
Javila se uplakana.
— Lejla, šta se događa?
Nekoliko trenutaka nije mogla progovoriti.
A onda je šapatom izgovorila:
— Mama je uzela novac i od još troje ljudi. Svima je rekla da si ti tražila pozajmicu za svoj novi stan.
U tom trenutku shvatila sam da tetkina prevara nije bila samo pokušaj da besplatno smjesti svoju kćerku.
Koristila je moje ime da od porodice uzima novac, a ja o tome nisam znala ništa!
Ali najgore me čekalo kada sam saznala kome je sve obećala da ću vratiti dugove…
Nastavak slijedi…
