By Kada je moj sin Marko doveo Anu u kuću, priznajem, nisam je dočekala raširenih ruku. Bila je tiha, povučena, nije znala da napravi pitu kao što se kod nas pravi, a ja sam joj to, nažalost, nekoliko puta i glasno rekla.
Vjenčali su se, dobili dijete, a Ana mi se i dalje obraćala sa „Vi“. Nikada „mama“, nikada „svekrva“, samo hladno i uljudno „Vi“. Govorila sam sebi da me to ne dira. Diralo me je, i to mnogo.
Bolest koja je sve promijenila
Prošle godine doktori su mi rekli da moram na operaciju kuka. Marko je radio u inostranstvu i nije mogao da dođe. Bila sam sigurna da ću se mučiti sama.
Dan nakon što sam se vratila iz bolnice, neko je pokucao na vrata. Bila je to Ana, sa torbom stvari i unukom za ruku. „Ostajem dok ne stanete na noge“, rekla je i ušla prije nego što sam stigla da odgovorim.
Ostala je šest sedmica. Kuvala je, prala, pomagala mi da se okupam, vodila me na vježbe. Nijednom se nije požalila. Ja sam joj, sjećam se, jedne večeri rekla da je supa preslana. Samo se nasmijala i donijela mi drugu.
Riječ koju sam čekala
Pred kraj, kada sam već hodala bez štapa, sjele smo zajedno na kafu. Skupila sam hrabrost i pitala je zašto mi nikada nije rekla „mama“.
Dugo je gledala u šoljicu, a onda tiho rekla: „Svoju mamu sam izgubila sa dvanaest godina. Mislila sam da tu riječ više nikome ne mogu da kažem. A nisam bila ni sigurna da me Vi želite.“
Tada mi je postalo jasno koliko sam bila nepravedna. Tražila sam od nje toplinu, a sama joj je nikada nisam pružila.
Uhvatila sam je za ruku i izvinila joj se za svaku ružnu riječ. Kada je krenula kući, na vratima se okrenula i rekla: „Čuvajte se, mama.“
Imam šezdeset osam godina i mislila sam da me ništa više ne može rasplakati. Prevarila sam se.
