By Moja sestra Jelena i ja bile smo nerazdvojne dok smo bile mlade. Delile smo sobu, odeću i tajne. A onda, kada se udala i preselila u drugi grad, kao da je nestala iz naših života.
Za Božić je slala poruku. Za slavu je uvek imala izgovor: dete je bolesno, muž radi, auto je u kvaru. Mama je svake godine postavljala tanjir više i svake godine ga je netaknut vraćala u kredenac.Nađi Prsten
Ljutila sam se. Godinama. Govorila sam svima da se Jelena uzoholila i da je zaboravila odakle je potekla.
Pisma koja nisu bila za mene
Prošle zime mama je pala i završila u bolnici. Dok sam joj sređivala stan, u fioci noćnog ormarića pronašla sam svežanj pisama. Sva su bila od Jelene.
Znam da nije trebalo, ali pročitala sam ih. Jelena je mami pisala da godinama vraća kredit koji je tata podigao pre nego što je umro, a za koji niko od nas nije znao. Banka je bila spremna da nam uzme kuću. Ona je potpisala da će dug otplaćivati sama, pod jednim uslovom: da mama nikome ne kaže.
Radila je dva posla. Nije dolazila jer nije imala za gorivo. Nije dolazila jer nije htela da vidimo koliko je umorna.
Kuća u kojoj smo odrasle
Kuća u kojoj i danas nedeljom ručamo stoji zahvaljujući sestri koju sam deset godina nazivala sebičnom.
Sela sam u auto i odvezla se kod nje bez najave. Otvorila mi je vrata u radnoj uniformi, iznenađena i uplašena da se nešto desilo. Nisam ništa rekla, samo sam je zagrlila. Plakale smo obe na pragu kao devojčice.
Poslednju ratu kredita platile smo zajedno ovog proleća. A na Božić je, prvi put posle deset godina, za maminim stolom svaki tanjir bio zauzet.
Od tada se trudim da ne sudim ljudima po onome što ne vidim. Iza nečijeg ćutanja ponekad se krije najveća ljubav.
