By Posle sedam godina provedenih kod kuće sa decom, konačno sam se vratila na posao. Bila sam uzbuđena, ali i uplašena. Svet se promenio, programi koje sam nekada znala više nisu postojali, a ja sam se osećala kao učenica prvog dana škole.
Kolektiv me je dočekao hladno. Niko me nije zvao na kafu, a razgovori bi utihnuli čim bih ušla u kuhinju. Jednom sam slučajno čula kako neko kaže: „Šta će nam ona, ništa ne zna.“
Svako veče plakala sam u kupatilu, da me deca ne vide. Mužu sam govorila da je sve u redu. Ozbiljno sam razmišljala da dam otkaz.
Žuti papirić
Jednog jutra na stolu me je dočekao žuti papirić. Pisalo je: „Sutra u 7.30, pre nego što svi dođu. Ponesi svesku. Vesna“
Vesna je bila najstarija u kancelariji, žena pred penzijom o kojoj su svi pričali sa poštovanjem, ali i sa malo straha. Sa mnom nikada nije progovorila više od „dobar dan“.Podrži udruženja
Sutradan sam došla. Već me je čekala sa dve kafe. „Pokazaću ti sve što treba da znaš“, rekla je. „Ali brzo, jer ja za godinu dana odlazim.“
Godina koja mi je promenila život
Narednih meseci svako jutro provodile smo sat vremena zajedno. Učila me je programima i prečicama, ali i tome kako da razgovaram sa šefom i kako da ne dozvolim da me bilo ko omalovažava.
Jednom sam je pitala zašto mi pomaže. Odgovorila je: „Pre trideset godina i ja sam se vratila posle porodiljskog i niko mi nije pružio ruku. Obećala sam sebi da nijedna žena posle mene neće prolaziti kroz isto.“
Vesna je otišla u penziju prošlog proleća. Na njenom oproštaju šef je objavio ko preuzima njeno mesto. Bila sam to ja.
Prošle nedelje u kancelariju je došla nova koleginica, mlada mama, uplašena i tiha. Danas sam joj na sto ostavila žuti papirić.
