By Ispovest čitateljke. Imena su promenjena.
Moj muž Dragan nikada nije bio romantičan čovek. Za dvadeset dve godine braka nije mi doneo cveće bez povoda, nije pisao poruke, nije pamtio datume. Kad bih ga pitala da li me voli, odgovorio bi: „Pa jesam ovde, zar ne?” I ja sam se s tim pomirila. Mislila sam da je to jednostavno on.
Sve se promenilo jednog jutra kada sam nosila njegovu zimsku jaknu na hemijsko čišćenje.
Sveska koju nisam smela da vidim
Pre nego što sam je predala, proverila sam džepove, kao i uvek. U unutrašnjem džepu bila je mala crna sveska, izlizanih ćoškova. Nikada je ranije nisam videla. Na prvoj strani, njegovim krupnim, nespretnim rukopisom, pisalo je samo: „Ne sme da sazna.”
Srce mi je stalo. Sela sam na ivicu kreveta i ruke su mi se tresle. Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je ono čega se svaka žena plaši. Druga žena. Dugovi. Neka bolest koju krije. Znala sam da ne bi trebalo da čitam dalje. Ali nisam mogla da se zaustavim.
Datumi, rečenice i sitnice
Na sledećim stranama bili su datumi, a pored svakog kratka beleška:
„14. mart – zastala ispred izloga, gledala plavi šal. Rekla ‘lep je, ali skup’.”
„2. maj – rekla da joj fale mamine palačinke sa orasima. Pitati taštu za recept.”
„19. jun – pevala onu pesmu iz ‘Makarske’ dok je kuvala. Naći ploču.”
„8. avgust – rekla da nikad nije videla more zimi.”
Bilo je tu desetine takvih rečenica. Stvari koje sam izgovorila usput, u prolazu, dok je on gledao televizor i, kako sam mislila, uopšte me nije slušao. Rečenice kojih se ni ja više nisam sećala. On je zapisao svaku.
Poslednja strana
Na poslednjoj strani bio je spisak brojeva, ušteđevina, iznos po iznos, mesec za mesecom, skoro dve godine. Ispod toga je pisalo:
„25 godina – Makarska, isti apartman, u decembru. Plavi šal. Ploča. Palačinke prvo jutro. Da vidi more zimi. Da zna da sam sve čuo.”
U Makarskoj smo se upoznali. Imala sam devetnaest godina. Tamo mi je prvi put rekao da mu se sviđam, a onda crveneo ceo sat.
Sedela sam na podu spavaće sobe sa tom sveskom u rukama i plakala kao dete. Dvadeset dve godine mislila sam da me ne čuje. A on je slušao sve vreme. Samo nije znao da to kaže rečima.
Vratila sam svesku na mesto
Vratila sam svesku tačno u isti džep i jaknu nisam odnela na čišćenje. Kada je Dragan uveče došao kući, zagrlila sam ga duže nego obično. Pitao je šta mi je. Rekla sam da sam samo umorna.
Do naše godišnjice ostalo je još nekoliko meseci i on i dalje ne zna da ja znam. Neću mu reći. Hoću da vidi moje lice kada mi pokaže more u decembru, i hoću da to iznenađenje bude njegovo, do kraja.
Od tog dana svakog dragog čoveka posmatram drugačije. Ponekad oni koji najmanje pričaju najviše pamte. Samo treba znati gde pogledati.
A vi? Da li i vaš partner pokazuje ljubav delima, a ne rečima? Napišite nam u komentarima.
