By Evo izmišljenog nastavka priče:
U rukama je nosio malu plavu kasicu. Onu u koju je gotovo godinu dana ubacivao novac za bicikl.
Prišao je mojoj sestri i spustio je pored njenog tanjira.
„Evo, tetka. Ne znam ima li dovoljno.“
Sestra ga je zbunjeno pogledala.
„Za šta dovoljno?“
„Da kupiš tati druge čizme. Ove njegove smrde jer ih nosi kad hrani životinje. Htio sam mu ja kupiti za rođendan, ali možeš i ti.“
Za stolom je zavladala tišina.
Pogledao sam njegove čarape. Na jednoj je bila mala rupa koju je prstom pokušavao sakriti pod drugim stopalom.
A ja sam tog jutra ženi rekao da iznese novi stolnjak. Da sestra opet ne bi imala šta prigovoriti.
„Sine, uzmi svoju kasicu“, rekao sam.
Odmahnuo je glavom.
„Nema veze, tata. Meni bicikl još može.“
Žena je ustala i privukla ga sebi. Sestra se pomjerila na stolici.
„Pa dobro, nisam ja mislila… Nemojte sad od svega praviti predstavu.“
Godinama bih na tom mjestu promijenio temu. Ponudio kafu. Rekao ženi da ne zamjeri.
Ovog puta sam ustao i otišao u hodnik po sestrin kaput.
„Ručak je za vas završen.“
Pogledala me kao da me prvi put vidi.
„Izbacuješ rođenu sestru zbog dječije priče?“
„Čula si ga. Dijete je spremno dati svoju ušteđevinu jer misli da s njegovim ocem nešto nije u redu. A ja sam sjedio ovdje i pustio da to pomisli.“
Njen muž je polako spustio salvetu i ustao. Pozvao je djecu da obuju cipele. Niko se nije raspravljao.
Sestra je na vratima čekala da popustim.
Pridržao sam joj kaput, kao i svaki put. Onda sam zatvorio vrata.
Kad sam se vratio, sin je još stajao uz majku.
„Jesam li ja pokvario ručak?“
Čučnuo sam pred njega.
„Nisi. Ja sam trebao ranije nešto reći.“
Uzeo sam kasicu sa stola i pružio mu je.
„Ovo čuvaj za bicikl. Za moje čizme se ne brini.“
Popodne smo otišli do šupe. Izvukao sam njegov stari bicikl, zategao lanac i podigao sjedište. Dok je pravio krugove po dvorištu, žena je izašla s dvije šolje kafe.
Sjela je pored mene i prvi put tog dana podigla pogled.
„Trebao si to davno“, rekla je.
„Znam.“
Nisam imao opravdanje. Zato ga nisam ni tražio.
